„Велика игра“: Како су се Русија и Велика Британија бориле за Централну Азију (СЛИКЕ)

Британска империја је увек пажљиво чувала Индију, свој главни извор богатства и моћи. Свака, па и најмања претензија било које европске силе на овај „бисер енглеске круне“ реакција Лондона је била моментална.

„Император Павел I со свитом“, Константин Осокин, 1835.

Државни историјски музеј

Чим је руски цар Павле I одлучио да 1801. године заједно са Наполеоном крене у заједнички поход на Индију, Енглези су то спречили истог тренутка. Павле је убијен у завери, у чијој организацији је значајну улогу одиграла Велика Британија.

У руско-персијским конфликтима у првој половини 19. века Велика Британија је увек била на страни Техерана: пружала му је финансијску подршку, слала своје војне саветнике у шахову војску, снабдевала их оружјем и помагала у војној обуци. Међутим, Русија је изашла као победник из ратова 1804-1813. и 1826-1828, услед чега је стекла значајне територије на Кавказу.

„Марш козака“, Константин Филипов, 1851.

Public Domain

Руси су током 1830-их интензивно градили утврђења на источној обали Каспијског мора. У покушају да напредују дубље у Централну Азију предузели су неуспешну кампању против Хивинског каната 1839-1840. Све ове активности нису прошле незапажено у Лондону.

„Сасвим је извесно да ће се пре или касније козак и сепој (индијски војник пешадинац), човек са Балтика и човек са Британских острва срести у центру Азије“, тврдио је 1840. године Хенри Џон Темпл (лорд Палмерстон), министар спољних послова Велике Британије. „Ми се морамо побринути да се тај сусрет догоди онолико далеко од наших индијских поседа, колико је то погодно и безбедно за нас“.

Газни, град у Авганистану, 1839.

Lieutenant James Rattray / The British Library

У то време, Британци су већ водили тежак рат против Авганистана, који се на крају завршио њиховим неуспехом. Један од главних разлога британске инвазије била је иницијатива емира Доста Мухамеда да са Санкт Петербургом успостави дугорочну сарадњу.

На тај начин су обе империје биле увучене у велико геополитичко ривалство за Централну Азију. Покушали су да једни друге потисну из региона, а да при том не уђу у отворени оружани сукоб. Користили су све расположиве методе - подгревали су дипломатске интриге, шпијунирали, подмићивали локалне владаре, хушкали их на противнике...

„Последња битка 44. пешадијског пука код Гандамака“, Вилијам Барнс Вален, 1898.

Public Domain

Та конфронтација је постала надалеко позната као „Велика игра“ захваљујући Артуру Конолију, капетану Шестог бенгалског пука лаке коњице Источноиндијске компаније. Треба напоменути да је и сам Коноли постао жртва ове „игре“. Он је 17. јуна 1842. године на територији Бухарског емирата оптужен за шпијунажу и погубљен.

У Русији су ковани планови за инвазију на Британску Индију у различитим правцима, али су генерално сви били прилично скептични према идеји о освајању колонија. Са друге стране, у Санкт Петербургу се сматрало да ће и само постојање такве претње држати Лондон у стању непрекидне напетости.

„Улазак руских трупа у Самарканд 8. јуна1868“, Николај Каразин, 1888.

Public Domain

„Да бисмо живели са Енглеском у миру и натерали је да поштује глас Русије и избегава прекид односа са нама, неопходно је избацити енглеске државнике из пријатног стања заблуде да су индијски поседи безбедни и да Русија не може прибећи офанзивним дејствима против Енглеске, те да ми нисмо довољно предузимљиви за тако нешто и да немамо довољно проходне путеве кроз Централну Азију, написао је генерал Николај Игњатјев 1863. године 

Руско царство је 1868. године значајно ојачало своје позиције у региону Централне Азије успостављањем протектората над Кокандским канатом и Бухарским емиратом. Оно је фактички стигло до границе са Авганистаном, у који Британци нису желели да пусте Русе.

Гандамак, мај 1879.

Public Domain

Лондон је спречавао све покушаје да се успостави било какав савез између Русије и Авганистанског емирата. Тако је убрзо након посете генерала Николаја Столетова и његове дипломатске мисије Кабулу 1877. године избио Други англо-авганистански рат, услед чега су Авганистанци изгубили низ територија и део свог суверенитета.

Мало је недостајало да англо-руски хладни рат 1885. године пређе у „врућу“ фазу, тј. прерасте у прави рат. Конфликт је избио око оазе Панџдех (данас град Серхетабад у Туркменистану) коју нису могли да поделе Русија и Авганистан, а који је тада био под протекторатом Велике Британије.

Битка код Панџдеха (Битка код Кушке), Франц Рубо.

Public Domain

До жестоке битке између руских и авганистанских трупа дошло је 30. марта на пограничној реци Кушка. Авганистанска војска је тада поражена, после чега је у Лондону већ почело уручивање позива за учешће у рату, али је на крају сукоб ипак заташкан – Панџдех је припао Русији, а цар Александар III је дао гаранције да убудуће неће имати претензије на територијални интегритет Авганистана.

А током 1890-их су Русија и Британија у приступиле деоби Памирског планинског ланца и послале су у регион војне контингенте. Међутим, до оружаног сукоба није дошло. Памир су поделили између себе Авганистан, Русија и Бухарски емират, који је био под руском контролом.

Бекство 13. Далај Ламе од британске инвазије.

Public Domain

Почетком 20. века Тибет је постао нови предмет ривалства између великих сила. Тензија је довела до упада британских трупа у регион 1903-1904. године и потписивања споразума у Ласи (конвенције између Велике Британије и Тибета). Према једном од услова споразума, Тибет без сагласности Британаца више није могао да дозволи рад представника неке друге државе на својој територији.

Док су Русија и Велика Британија играле „Велику игру“ у Азији, у Еворопи је нагло расла моћ Немачког царства. На крају је и Лондону и Санкт Петербургу постала јасна потенцијална опасност која је претила од таквог противника.

Становници Западног Тибета, Василиј Верешчагин, 1874 - 1876.

Третјаковска галерија

Због тога су две земље 1907. године потписале конвенцију чија је намена била да реши сва спорна питања у међусобним односима двеју сила. Признале су сизеренска права династије Ђинг над Тибетом и пристале да се не мешају у његове унутрашње послове.

Персија је била подељена на зоне утицаја. Велика Британија се обавезала да ће поштовати руске интересе на северу земље, а Русија је признала доминацију Лондона на југоистоку. Створена је и неутрална зона у којој су обе стране добиле једнака трговинска и економска права.

Руски плакат из 1914.

Public Domain

Русија је признала британски протекторат над Авганистаном и добила право да успостави економске и културне (али не и политичке) везе са Емиратима. Генерално, стране су се прећутно сложиле да ову азијску земљу сматрају тампон зоном између Британске Индије и руских поседа у Централној Азији.

Тако је „Велика игра“ коначно завршена. Дојучерашњи противници постали су савезници и фокусирали се на јачање војнополитичког блока, надалеко познатог као Антанта.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!