Како се у Русији путовало у XIX веку

Где су људи путовали  

Дуго се под одмором подразумевао одлазак на породично имање, на пример, током летње сезоне, одлазак у лов или на ходочашће. Мода путовања у савременом смислу појавила се захваљујући Петру I. Након што је посетио европске бање, Петар је одлучио да исте такве направи и у Русији. Тако су настале Марцијалне Воде у Карелији, а затим и бање на Кавказу: у Јесентукију, Пјатигорску, Кисловодску. Ту су се средином XIX века појавили прави бањски градићи са шеталиштима, базенима и изворима лековите воде. Проблем је само био како до њих стићи. 

Пјатигорск

Михаил Љермонтов

Како су се људи спремали за пут

Процес припреме за пут могао се упоредити са „три пожара“, како каже руска пословица („Једно путовање је исто што и три пожара“). Било је потребно код губернатора или градоначелника набавити путне исправе како би човек без проблема могао да напусти родни град. Овај документ је обављају функцију пасоша и делимично визе. У њему се наводило где човек путује. Све те информације су уписиване на градским капијама, док су подаци о путовањима племића, ако се радило о одласку у велики град, чак објављивани у новинама.

Јавно власништво

Од тога да ли човек поседује путни документ зависила је и цена читавог путовања. Ко није имао овај документ морао је услуге кочијаша и изнајмљивање коња да плаћа према договору. Надежда Дурова која је служила у коњици једном је послушала савет да не носи путну исправу, па ју је због тога путовање од Казања до Петербурга коштало шесто рубаља, док би са дотичним документом платила двоструко мање. Аутор „Путовања од Петербурга до Москве“ Александар Радишчев је путну исправу упоредио са „заштитним писмом“ и носио ју је „као што људи некада ради заштите носе крст“.

Чиме се путовало

Путовало се кочијама. У зависности од имовинског стања човек је користио своје или поштанске кочије. Лети су то била сеоска кола или отворене кочије, а зими запрежне санке, покривена кола или затворене кочије. Они најимућнији могли су себи да приуште путовање у кочијама „дормез“ (спаваћим), у којима су имали све што је потребно, од апотеке до путне постеље. Ако сте још имали и своје коње, такво путовање је било најекономичније: путовали сте у свом ритму, са дугим заустављањима ради одмора. Са друге стране, кочије и коње сте могли да изнајмите. У том случају на поштанским станицама су се коњи мењали, а пртљаг се пребацивао у друге кочије.

Николај Сверчков

Питање је било само да ли ћете на следећој станици одмах добити одморне коње или ћете морати да их чекате. Обично је коњушница на станици располагала са око 25 коња. Ту је на снагу ступала бирократија: што је виши био ранг путника, то је већу вучну силу могао да добије. Генерал-адмирали и канцелари добијали су до 20 коња, сенатори 15, тајни саветници 12, капетани и титуларни саветници по три, а сви остали по два коња. Ако би неко значајан боравио на поштанској станици претходног дана, они који би стигли након њега били су принуђени да ноће на станици чекајући одморне коње. 

Сергеј Светославски/Третјаковска галерија

Брзина путовања била је мала: око 10 врста на сат (око 10,6 километара) лети и највише 12 зими (12,8 километара). Дневно се могло пређи 100 врста (нешто више од сто километара), али то су биле званичне бројке. Иначе сте са кочијашем могли да се договорите око екстра плаћања за бржу вожњу. У том случају би за један дан путници могли да пређу и до две стотине врста. Притом су путници морали да плаћају путарину за прелазак растојања између две поштанске станице: најмање 12 копејки за 10 врста. На пример, путовање од насеља Михајловско до Санкт Петербурга коштало је 120 рубаља за преко 400 километара, а Пушкину су, када су га слали у прогонство из Одесе у Псков „у далеки северни округ“, за путовање дали 389 рубаља за прелазак 1.621 врсте (око 1.729 километара). Ради поређења наводимо: скроман чиновник тог времена годишње је добијао око 700 рубаља, што значи да путовања нису била нимало јефтина.

Николај Сверчков

1820. године појавила се прва приватна транспортна компанија која је нудила могућност заједничког превоза. У таквој кочији моглa су да путују четири путника без већег пртљага. Карте нису биле јефтине, од 55 до 95 рубаља. Набављале су се две недеље пре пута, а било је потребно показати путни документ и потврду од полиције о томе да не постоје никакве препреке за путовање. А када је 1834. године профункционисао први велики уређени пут између Санкт Петербурга и Москве, путовало се брже. Док су се раније путници труцкали у кочијама око шест дана, сада би ово растојање превалили за „само“ четири.

Николај Сверчков

Шта се носило на пут

Штедљиви путници који су путовали својим кочијама са својим коњима са собом су носили буквално све: одећу, храну, дрва за грејање, књиге, специјалне судове у које су сипали врелу воду, све могуће ситнице које би им могле затребати. Они који су путовали са преседањима ноћили би у поштанској станици или гостионици на путу, где су могли да се окрепе и одморе. И чак наруче додатне услуге: поткивање коња, поправку кочија.

Музеј „Дом начелника поштанске станице“

Сергеј Макаров

Где су путници одседали

У XIX веку у Русији су већ почели да се појављују хотели европског нивоа. Осим пансиона и гостионица у бањама и приморским летовалиштима, могли сте да одседнете у намештеним собама у хотелима у Москви и Петербургу. Цена смештаја на путовању зависила је од нивоа поштанске станице: на њима су се некад налазиле само собе за одмор, у којима сте могли да одремате седећи, или пак собе хотелског типа са билијаром и солидном кухињом.

Здање поштанске станице у којој је боравио Пушкин. Вира, Лењинградска област

Андреј Степанов (CC BY-SA 4.0)

Цена собе у „пристојном“ хотелу кретала се од 2 до 50 рубаља. На пример, у двоспратној гостионици „Челиши“ са сауном, кафаном и собама, коју је држао трговац Челишев. Или у петербуршком „Европском хотелу“. 

Хотел „Челиши“, око 1880.

Јавно власништво

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!