Шта се догодило са најзначајнијим православним храмовима после револуције?

Храм Христа Спаса у Москви

1903.

William H. Rau/Library of Congress

Највероватније најпознатија црква која је доживела страшну судбину. Светиња је дигнута у ваздух 1931. године, а на њеном месту саграђен је базен „Москва“.

Јавно власништво

Крајем деведесетих година прошлог века подигнут је нови храм према оригиналном плану. Данас је то главни саборни храм Руске православне цркве.

Шта је остало после рушења првог храма? Прочитајте овде.

Храм Василија Блаженог у Москви

Говорило се да су совјетски функционери хтели да сруше и Храм Василија Блаженог, један од главних симбола Москве. Наводно у оквиру реконструкције Црвеног трга било је предвиђено да ту пролази аутопут, на чијој би се траси храм нашао.

Russia Beyond (Фотографија Државног историјског музеја)

Међутим, архитекте, рестауратори и угледни културни посленици стали су у одбрану храма (легенда каже да Стаљин лично није дозволио његово рушење). Црква је одмах постала историјско-архитектонски музеј и дан-данас званично улази у састав Државног Историјског музеја.

Погледајте фотографије Храма Василија Блаженог пре сто година и данас.

Казањски сабор у Санкт Петербургу

После револуције црква је предата „обновљенцима“, свештеницима лојалним сојветској власти и богослужења су настављена.

Црква је ускоро, ипак, затворена, да би 1932. године у њој био отворен Музеј историје религије и атеизма. На почетку Другог светског рата ту су приређиване патриотске изложбе посвећене великим војсковођама кроз историју.

Анатолиј Гаранин/Sputnik

Међутим, зграда се нашла на удару ватре, па је храм-музеј дефинитивно затворен. Рестаурација је трајала деценијама, а деведесетих година прошлог века, иако је музеј остао у храму, враћене су службе. Двехиљадите је предат на коришћење цркви, а данас је то саборна црква Санкт Петербурга.

Исакијевски сабор у Санкт Петербургу

Бољшевици су из цркве однели све што је било вредно и дали зграду на управљање парохијанима који су уједно били дужни да плаћају комуналије. Совјетске власти дуго нису знале шта да раде са ремек делом архитектуре Огиста Монферана, али су на крају 1931. године отворили Државни антирелигиозни музеј. Осим тога постављено је и Фукоово клатно.

Boris Kudoyarov/Rosfoto

За време Другог светског рата веровало се да нацисти не бомбардују храм зато што га користе као оријентир за гађање града и авијацију. Због тога су овде доношени и чувани вредни експонати из других музеја.

Опширније о Казањском сабору прочитајте овде.

Храм Спаса на Крви у Санкт Петербургу

Непосредно после револуције црква је имала парохију и вршене су службе. 1930. године храм је затворен, а на одлуку шта да се са њим ради дуго се чекало.

Јавно власништво

Ремек дело неоруског стила од рушења спасао је, ма колико то парадоксално звучало, рат. Лењинградским властима, једноставно, није било до цркве. У годинама блокаде у цркви се налазила мртвачница у коју су доношена тела становника умрлих од глади.

После рата била је магацин за сценографију Малог оперског театра. Тек седамдесетих година прошлог века о цркви су почели да се старају музејски стручњаци, а радови су трајали све до 1997. године, када је отворена за посетиоце.

Детаљније о Храму Спаса на Крви прочитајте овде.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!