Као што је познато, Петар I је био врло економичан, и бринуо се чак и о обичним стварима попут дрвених плочника Петербурга. Да би спречио њихово брзо хабање он је 1715. године издао указ по коме је било забрањено шетати улицом у обући са металним крампонима или ексерима у ђону. Прекршиоце ове наредбе чекала је сурова казна. Непослушним кицошима су претиле високе новчане казне, а продавцима такве обуће затвор и конфисковање имовине. Реакција на забрану је била муњевита – улице су одмах опустеле.
Годину дана касније уследио је нови указ по коме су сви власници у Санкт Петербургу морали да поплочају каменом улицу испред својих кућа у ширини „сажења“ (сажењ је мера за дужину и представља растојање од прста једне руке до прста друге руке, када се оне испруже хоризонтално у страну, и износи око 216 цм).
Петар је још наредио да се на манжетне мундира пришивају дугмићи. Разлог је био једноставан – желео је да научи војнике лепим манирима и одучи их од старе навике да рукавом бришу уста после јела, а уједно и да уштеди на честом шивењу нове униформе.
Цар Алексеј Михајлович је 1647. године објавио рат алкохолизму. Најпре је забранио држање алкохола у Соловецком манастиру, а пар година касније и у свим другим манастирима. Након четири године спровео је крчмарску реформу – смањио је број објеката у којима је могао да се пије алкохол. Цене алкохола су троструко повећане, и није се смело пити на вересију, док је једна особа могла да добије само једну чашу алкохолног пића (око 150 милилитара). Поред тога, продаја алкохола је била забрањена у време поста и недељом. Кад се све израчуна, укупно је у календару било око 180 таквих „трезвених“ дана! Иначе, нелегалним произвођачима вотке претила је озбиљна казна. За први прекршај се плаћала само новчана казна, док су упорни илегални произвођачи после бичевања завршавали иза решетака.
Павле I је био посебно познат по необичним законима. Он је одлучио да се бори против свега што је на било који начин могло да се асоцира са Француском револуцијом и што је могло подстаћи људе на слободоумље. Тако је настао поприлично велики списак забрана: жене нису смеле да украшавају своје хаљине тракама у боји које су се носиле преко рамена, а мушкарци су смели да носе само тророги шешир и округле капе, док су француски шешири са широким ободом били забрањени. Биле су забрањене и ципеле са тракама уместо копчи, а такође зулуфи, па чак и валцер. Зли језици су говорили да су такви закони одраз царевих комплекса. На пример, брада му је била ретка и није баш брзо расла, а ни плес му није био јача страна.
У 17. веку биљка рабарбара је у Москву стизала из Кине. Коришћена је као лек за стомачне тегобе и као боја за фарбање јер је давала златну нијансу. Иначе је била веома скупа: један пуд (стара мера за тежину, око 16 кг) коштао је 40 рубаља! Толико је, на пример, коштао пуд добре свиле. Трговина рабарбаром је била забрањена. Главни и једини купац и продавац била је царска благајна. Крајем 17. века рабарбара није могла да се извози из Сибира. За време владавине Ане Јовановне и Јелисавете Петровне рабарбара је постала „роба која доноси профит држави“. Приватна лица нису могла да купе ово „сибирско злато“, јер је царска благајна подигла цене. Прекршиоцима су претиле врло озбиљне казне, укључујући и „најсуровије мучење“.
Поједине уредбе нису настале из економских или политичких разлога него искључиво из естетских побуда. На пример, царица Јелисавета Петровна једном је употребила неквалитетни пудер који јој је чврсто улепио косу. Покушала је да сакрије трагове неуспелог експеримента тако што је косу офарбала у црно, али ни то није помогло. Морала је да се ошиша скоро до главе и да носи перику. Уз то је и свим дворским дамама наредила да ураде то исто. Царици за љубав све даме су морале да ошишају своју бујну косу и да носе перике.
Царица Јелисавета Петровна је у октобру 1745. године издала указ „О слању мачора“. У њему је писало: „Пронаћи у Казању локалне расе најбољих и највећих кастрираних мачора који су најпогоднији за лов мишева и послати их у Санкт Петербург на двор Њеног Императорског Величанства“. Од тада су се мачори-мишоловци настанили у Зимском дворцу.
У царској Русији је била популарна дресура медведа, као и представе са њима. Медведи су обучавани разним вештинама, а затим су на вашарима њихове вештине показиване одушевљеном народу. Медведи су знали неколико десетина различитих команди, изводили су читаве представе, имитирали девојку испред огледала, војника са пушком, пијаног сељака и многе друге. Друштво за заштиту животиња се појавило у Русији 1865. године и заузело се за „јадне животиње“. Две године касније цар Александар II је потписао указ по коме је оваква врста забаве са медведима забрањена.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
