Како је СССР желео да створи „натчовека“

Бољшевици су по доласку на власт 1917. године отпочели радикалну реорганизацију руског друштва: „Изградићемо наш, нови свет; Ко је био ништа – постаће све!“

У „новом свету“ је требало да живи „нови човек“, тј. свестрана личност, интелектуалац и стваралац који је дубоко одан комунистичким идејама и свестан да је он мали, али врло важан „шраф“ у џиновској државној машини.

Идеалан совјетски човек стваран је помоћу образовања, васпитања и пропаганде. А постојао је и крајње необичан метод за „добијање нове врсте људи“, као да се радило о добијању нове пасмине код узгоја коња или паса.

У првим деценијама совјетске власти тих идеја су се придржавале присталице еугенике – учења о побољшању људских наследних особина помоћу селекције.

Најбољи међу најбољима

„Раса било које врсте животиња и биљака, укључујући и човека, може се свесно изменити одабиром таквих јединки које ће дати најпожељнију комбинацију особина код потомства“, писао је совјетски биолог и генетичар Николај Кољцов.

Еугеничари су позивали талентоване људе који су се истакли у било којој области да брачне другове траже међу себи сличнима, јер само такви родитељи имају одличне шансе да добију изузетно талентовану децу и самим тим допринесу „еволуцији мозга“ и „богаћењу нације племенитим генима“.

Такво организовано наслеђивање „драгоцених гена“ могло би друштву да подари велики број научника, уметника и стручњака у разним областима, а они би уједно поседовали и добро физичко здравље, јаку вољу и љубав према животу и раду.

„Многе мајке сутрашњице, ослобођене окова религиозних предрасуда, биће поносне да свој генетски материјал удруже са Лењиновим или Дарвиновим генетским материјалом, и тако дају друштву дете које ће наследити њихове биолошке квалитете“, писао је Стаљину 1936. године Херман Милер, амерички генетичар и дописни члан Академије наука СССР.

Тако ће настати „натчовек“, „Homo creator” тј. „човек-творац“ који ће по Кољцовљевим речима „постати цар природе и потчинити је снагом свога ума и своје воље“.

Како створити „натчовека“?

Са друге стране, Кољцов се противио принудној селекцији и истицао да „савремени човек неће пристати да се одрекне своје најдрагоценије слободе – права да изабере супружника по сопственом избору“.

Научник је сматрао да „задатак еугенике“ треба да преузме држава. Она је дужна да за „произвођаче који су по њеној процени најдрагоценији“ створи комфорније и боље услове за живот. Самим тим ће и наталитет у таквој средини бити виши него код осталих, „који нису у стању да усвоје савремена знања и савремену културу“.

Сергеј Давиденков, научник из области медицине, предлагао је да се организују обавезни психо-еугенични прегледи становништва ради утврђивања урођених талената. Ниво образовања, социјални статус и националност нису били пресудни за крајњи резултат тестирања.

По резултатима истраживања људи су подељени у вишу или нижу геногрупу. Одабрани су добијали максималну подршку државе по питању рађања: повећање зараде за 50 процената са рођењем сваког детета, исплату једнократне помоћи за треће и четврто дете, и слично.

Генетичар Александар Серебровски се залагао за вештачку оплодњу жена „препорученом спермом“, која није обавезно морала да буде од вољеног мушкарца.

„Рађање деце може и треба да буде одвојено од љубави управо због тога што је љубав потпуно приватна ствар оних који се воле, а рађање деце, нарочито у социјализму, треба да буде јавна ствар“, тврдио је научник.

„Социјализам руши приватне капиталистичке односе у привреди, и самим тим уништава и савремену породицу“, писао је Серебровски. „А посебно ће уништити код мушкараца разлику у односу према деци добијеној од својих или од туђих сперматозоида“.

Фијаско еугенике

Амбициозни пројекти еугеничара у Совјетском Савезу никада нису реализовани. Учење је критиковано због занемаривања генетске разноврсности, која је темељ хармоничног развоја друштва, као и због немогућности да се научно поткрепе критеријуми по којима би се могли идентификовати „драгоцени произвођачи”.

Совјетско руковдство је страховало да ће селекциони приступ нанети велику штету његовом главном ослонцу, тј. радницима и сељацима. И наравно, многи су еугенистичке ставове директно асоцирали са фашизмом и националсоцијализмом.

Еугеника је као филозофско-идеолошка концепција у Совјетском Савезу забрањена крајем 1930-их, али су поједина њена достигнућа (посебно она која се односе на лечење наследних болести) нашла су примену у различитим научним дисциплинама.