Где се у Москви служи српска храна – 1. део

Српски фастфуд са „мисијом”

Захваљујући пројекту српске уличне кухиње „Serbs.” готово на сваком великом московском фестивалу присутан је и делић Србије. Руководилац пројекта Александра Трудић прича како су она, њен муж и њихови пријатељи на излетима често пекли месо на роштиљу. Затим су помислили да би могли учествовати на неком градском фестивалу. Тако су 3. јуна 2013. године у Парку Горког продали својих првих 200 пљескавица. Испоставило се да је баш пљескавица оно што недостаје Московљанима. Тајна успеха „Serbs.” лежи у једноставности, укусу меса са роштиља и великој порцији. По Александрином мишљењу, порција српске хране просто мора да буде велика, иначе не би одражавала српски менталитет.

Александра каже да је Србију заволела кад и свог мужа Милана.

– Раније ме ништа није везивало за Србију. Али када сам се удала, упознала сам њену културу, кухињу, људе. Била сам у Београду. Град ми се одмах свидео, јер се свуда осећају позитивне вибрације. И то није само мој утисак. Када смо започели наш пројекат, сазнали смо да у Москви има много људи који воле Србију. Сада су они наши клијенти.

Међу сталним клијентима „Serbs.” је и велики број Срба који живе у Москви. Откако је покренут, овај пројекат није добио ниједну негативну критику. Свима се допала српска пљескавица коју припрема Рускиња (рецепте, истина, саставља Милан). За Московљане су осмишљене и модификоване верзије српских јела, на пример, вешалица од пилећег и ћурећег меса, филе бакалара и сл.

Временом се пројекат знатно проширио. Поред учешћа на фестивалима, „Serbs.” има систем кућне доставе и малу продавницу. Клијентима који не говоре српски Александра објашњава како се правилно изговарају називи јела. И предлаже им да уз јело пробају ртањски чај.  

Пројекат „Serbs.”, који је започео као мала старт-ап компанија, за две године је стекао популарност у сфери уличне хране (2014. године „Serbs.” је добио звање „најбољег гастрономског старт-апа године” према часопису TimeOut). Концепт „купи једно јело које ће заменити цео оброк” доживео је успех. Али за Александру и Милана „Serbs.” није само посао, већ и начин да Русима представе српску културу. Они су, на пример, 2014. године организовали неколико пројекција српских филмова на којима су представили и своја јела. Њихов приступ послу је препун српске срдачности и једноставности. Покретачи пројекта (а то су четири особе – Трудићи и њихови пријатељи) сами су израдили чак и логотип пројекта. А назив је смислила Александра:

– Срби воле да буду заједно, они су веома дружељубиви. Мислим да назив „Serbs.” добро одражава ову особину.

Апсолутна случајност

Пре шеснаест година у Москви се појавио ресторан „Југос”. Његови оснивачи, Владан Радичевић и Младен Дошљак, тврде да се све догодило сасвим случајно.

– У животу се све догађа случајно, апсолутно све, – каже Младен. – Прво дођеш на месец-два, а онда останеш годину дана, па 15 година. А онда имаш и свој ресторан. И стално мислиш да је то последња година. Ко зна, можда ћу отићи сутра, а можда никада.

Пре доласка у Москву крајем 90-их година прошлог века Младен је радио у Србији: у хотелима, ресторанима, у војсци, па чак и у резиденцији председника. Када су му понудили посао у Москви, он је дуго одбијао. Русију је замишљао као снежну земљу са просечном температуром од -40 степени Целзијуса. Своју прву зиму у Москви Младен памти са језом. Било је тако хладно да после три месеца није више могао да издржи и отпутовао је. Али затим се вратио, јер се ужелео Москве. Данас Младен и његов партнер Владан имају неколико ресторана у Москви и Сургуту. Први „Југос” је отворен 1999. године у рејону Таганка, а неки од првих гостију постали су стални клијенти и до данас посећују свој омиљени српски ресторан.

– Ми се трудимо да посао организујемо тако да гости у нашем ресторану осете део Србије. Јер у Москви има много српских ресторана, али, нажалост, у неким случајевима се ради само о називу. Не може свако да направи месо за пљескавицу. То може само професионалац! Исто је и са конобарима. Хтели смо да ангажујемо руске конобаре, али руске колеге и ми имамо различите приступе. У Србији келнер не може само да дође и да спусти мени на сто, он треба све да зна: од чега се и како припремају јела, како се производе пића. Ми такође не желимо да наши келнери раде на неколико места, а онда да заспе на радном месту код нас у ресторану. Све у свему, већина наших келнера су Срби, зрели и озбиљни људи, који воле свој посао.

И Младен воли свој посао. Каже да никад у животу није зажалио што га је изабрао, иако уопште није лако држати ресторан. Треба бити на послу од јутра до мрака. Ресторан се затвара у 23:00, али, према српској традицији, гости се не терају из ресторана и зато некад мора да остане и до јутра.

Мирис српске пљескавице мами Московљане

У Москви се већ месец дана љубитељи српске кухиње састају као и у Београду - „код коња“, само што је овде на коњу кнез Јуриј Долгоруки. Одмах иза њега се пеку пљескавице, на ражњу се окрећу јагањци и зечеви, а патке се пеку на жару.

– Само споља све изгледа лепо, чини се да је ово посао из снова. А, у ствари, сваки дан се човек суочава са неким тешкоћама. На пример, тешко је добити дозволу за рад за наше запослене из Србије. А треба се бавити и набавком намирница, дочекивати госте, пазити да у свим ресторанима све буде у реду. Не желим да у „Југосу” долази до неких свађа и сукоба, не желим проблеме. Знате, већ много година у наш ресторан долазе навијачи фудбалског клуба „Спартак”. У прво време сам био забринут, јер су навијачи емотивни људи. Али није било никаквих проблема, веома су пристојни. Тако да могу да будем поносан на атмосферу у нашим ресторанима. Ја још увек сваки дан долазим на посао са  задовољством, зато што овде срећем добре људе и свестан сам да радим нешто важно. У нашем ресторану људи се зближавају. Недавно су Срби и Руси овде заједно гледали кошаркашке утакмице и навијали за српски тим. И рекли су ми да им је важно да седе заједно и  слушају једни друге. У Русији је свима занимљиво да слушају Србе, јер имамо необичан акценат.

Када на послу нађе слободан тренутак, Младен својим рукама прави лептир-машне. У ресторану у Донској улици има целу колекцију.

– У зависности од одела у којем гост дође, ми бирамо машне – шали се Владан. – Младен их бира по боји.

У овој шали има и мало истине. Сваком госту „Југоса” заиста се указује посебна пажња. Додајмо да 90% гостију нису Срби. И за сваког од њих је посета „Југосу” била срећна случајност. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.