Требало је на време показати да западна култура има алтернативу

„Русијо, помози!"

„Русијо, помози!"

AP
„Западна култура има алтернативу, али треба се потрудити и то показати Србима, и не само у Београду. Засада се тиме баве углавном професионалци који имају довољно ентузијазма. Крајње је време да се активније укључи и руска држава“, каже руски филмски продуцент за најновији број „РМагазина“, нашег додатка за часопис „Недељник“.

После бомбардовања Jугославије и свргавања Слободана Милошевића, наши западни „пријатељи и партнери“ нису седели скрштених руку него су почели субвенцијама и грантовима да потхрањују различите српске институције. Отворено говорећи, када је реч о просвети, многи директори школа у приватним разговорима признају да су те дотације усмерене на васпитавање будућих продаваца и ништа више од тога. Ако се ту и тамо на средњошколским или високошколским такмичењима и појави понеки таленат, одмах га узимају под своје и смештају у одлично опремљен образовни центар где га „пазе и мазе“, и тако од младих људи сигурно не праве патриоте које ће бити спремне да раде у својој земљи. Све ово није празна реторичка дигресија, него чињенично стање коме Русија не може да се супротстави, тј. не може да понуди ништа уместо тога. Требало је на време радити са децом и показивати да западна култура има алтернативу.

Тако су, на пример, настали Дани руског дечјег филма у Србији под називом „Бајке нашег детињства“. На тој манифестацији смо коначно, после непуних тридесет година, почели да у унутрашњости Србије показујемо анимиране филмове који су познати сваком совјетском детету.

Не треба заборављати да се Србија не своди на Београд, као што се ни Русија не своди на Москву. Ако не будемо радили са регионалним градовима, сви наши напори доживеће потпуни фијаско. Италијански, француски, немачки и амерички културни центри активно раде по целој Србији, а ми не излазимо из својих просторија које нам је обезбедила држава. Зашто представници горепоменутих земаља налазе могућност да раде и да без снебивања седну у међуградски аутобус и путују пар сати из једног града у други да би се тамо срели и поразговарали са представницима становништва, и уједно се упознали са житељима, а ми то не чинимо? Зашто су њихови центри приступачни за обичан народ, Зашто њихове компаније активно помажу у промовисању своје културе и свога језика, а ми се кријемо иза универзитетских зидова? Зашто њихове компаније активно помажу у промовисању своје културе и свога језика, а наше без директиве „одозго“ чак и не прочитају писмо са некаквим предлогом?

Наше прве „Дане“ подржала је централна канцеларија Фонда „Русский мир“, за шта ћу им увек бити захвалан. Имали смо шансу да докажемо да ми нешто можемо постићи и ми смо то доказали. Па ипак, са представништвима фонда у самој Србији нисмо успели да успоставимо сарадњу. Ми смо дружељубиво упутили позиве на званичне адресе, али одговоре нисмо добили. Исто тако није било ниједног одговора од познатих брендова као што су НИС, „Лукойл“ и друга крупна представништва. Да смо имали помоћ спонзора, могли бисмо откупити права на руску савремену анимацију и приказивати је на телевизији. Самим тим бисмо рекламирали и поменуте гиганте. Али њима нису били потребни сусрети са нама. Тачно је да се сада постепено на телевизији појављују руске серије или анимирани филмови који су већ популарни у Србији захваљујући сајтовима са видео-садржајем, али ми смо изгубили огромно време и настављамо да га губимо. Са друге стране, „Дани“ су за две године свога постојања обухватили око 10.000 деце и ове године тај број може бити повећан за још пет-шест хиљада. Сада нам, додуше, подршку пружа Министарство културе Русије, али ми никада нисмо сигурни да ћемо наредне године бити укључени у буџет.

Руска „мека сила“ у Србији функционише у великој мери захваљујући појединим професионалцима који имају ентузијазма, а не захваљујући координисаним потезима руске државе. Схватам да сада имамо много проблема, али Русија не би смела да изгуби такву земљу као што је Србија. Могу са сигурношћу да тврдим да интересовање Срба за Русију треба подржати већим бројем акција на руском језику, преводима и титлованим играним и документарним филмовима, и то не морају обавезно бити савремене премијере. Све треба решавати брзо и ефикасно, уместо што се годинама повлачи питање ауторских права. Треба давати филмове телевизијама којима недостаје садржај и које су спремне да приказују наше филмове али не могу да их плате или саме да их преведу на српски.

Треба организовати рад са свим предавачима руског језика у Србији, треба одредити грантове и субвенције за подршку тих предавача. Треба се, у ствари, пробудити и прионути на посао, утолико пре што су поменути професионалци и ентузијасти током протеклих година већ створили добар темељ, на који се можемо ослонити.

Социјални пројекат „Руси на Балкану“ добар је пример савремене народне дипломатије. Пројекат је првобитно замишљен као циклус документарних филмова о руском присуству у Србији, али тај правац засада није напредовао. Додуше, може се рећи да српски редитељи документарних филмова већ почињу да обрађују поједине теме наших потенцијалних филмова и то нас веома радује. Конкретни кораци у оквиру пројекта почели су 2010. године, од када организујемо доставу књига руских писаца школским и манастирским библиотекама. До сада смо уз помоћ наших партнера доставили преко 6.000 књига. Ми радимо са друштвима српско-руског пријатељства, успоставили смо побратимске односе између просветних институција Русије и Србије - на волонтерској основи и по личној иницијативи. Тада смо сагледали колика је информациона провалија између наших народа и схватили смо да би требало почети са њеним затрпавањем по сваку цену, чак и ако уместо булдожера имамо на располагању само лопату.

 Филип Кудрјашов је продуцент, директор пројекта „Дани руског дечијег филма у Србији“ и „Руси на Балкану“

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“