Русија треба да одбаци представу о мекој сили као „гозби и гуслању"

Српску премијеру филма Никите Михалкова „Сунчаница" није организовала држава, него мали медијски центар  „Русский экспресс“.

Српску премијеру филма Никите Михалкова „Сунчаница" није организовала држава, него мали медијски центар „Русский экспресс“.

Profimedia
„Високо образовање, развој друштвених наука и рад невладиних организација - то су сегменти који највише утичу на позитивну слику о земљи у другим регионима. И управо у тим сегментима Русија заостаје за земљама Запада. Према томе, предстоји нам велики посао“, каже доктор историјских наука Јелена Пономарјова за најновији број „РМагазина“, нашег додатка за часопис „Недељник“.

Квинт, млађи брат познатог римског ретора и конзула Марка Тулија Цицерона, много векова пре него што ће се појавити израз „мека сила“, још педесетих година пре нове ере, веома је јасно дефинисао значај комуникације: „Људе више привлаче речи и изражавање него услуга и конкретно дело.“ Очигледно је да конкретна дела, пре свега, економска, финансијска и војнотехничка сарадња у међународним и билатералним односима имају веома велики значај, али формирање представа о земљи, о њеним циљевима и задацима, о особеностима светске политике у целини, није могуће без коришћења разних образовних, информационих и хуманистичких (у најширем смислу речи) ресурса. У условима високотехнолошког друштва soft power је неопходна компонента политике, а састоји се у способности да се утиче на оцене и понашање људи у различитим регионима света уз помоћ актива које продукују привлачност дотичне земље.

Може се рећи да је најважнија особеност „меког“ утицаја Русије, и то не само на Балкану, сегментираност, фрагментарност и неповезаност. Ми, нажалост, још увек немамо комплексан државни програм презентовања земље, немамо државну стратегију вршења информационог утицаја. У датом случају није толико реч чак ни о државном финансирању програма (мада и то треба да постоји), колико о изграђивању система који функционише у корист подржавања и развоја руско-српских односа.

У дугорочној перспективи најефикаснији инструменти меке силе су образовни и делатни. То су, пре свега, пружање услуга високог образовања, развој друштвених наука и рад невладиних организација. У том сегменту је Русија у заостатку, а управо коришћење инструмента soft power несумњиво доприноси постизању појединих ефикасних резултата, као што је стварање лојалних политичара. На пример, Сједињеним Америчким Државама је са политичког гледишта то први и најважнији циљ образовних програма. Индикативно је да је Колин Пауел као генерални секретар САД приметио: „Наша земља нема драгоценију активу од пријатељства са будућим светским лидерима који су овде (у САД - Ј.П.) стекли своје образовање.“ И док западни универзитети нуде десетинама хиљада Срба разне повољне услове за студирање на основу грантова, дотле влада Руске Федерације издваја 15.000 места као годишњу квоту за бесплатно школовање грађана страних држава. То је очигледно недовољно за формирање утицаја Русије у иностранству, па и на Балкану.

Поред стицања образовања у руским високошколским установама и колеџима, интеграциони ефекат имају и различити краткорочни и образовни програми. У Русији су за то одговорне структуре као што су државне агенције „Россотрудничество“ и „Росмолодёжь“, Руски савет за међународна питања и Фонд „Горчаков“. Велики минус у деловању поменутих организација је то што свака од њих организује акције у оквиру сопственог сагледавања задатака који стоје пред Русијом. Што се тиче тематског садржаја различитих форума и кампова, он такође захтева озбиљну корекцију и додатну пажњу. Због свега тога, оно што је досад урађено нема одговарајући ефекат.

Још једно принципијелно важно питање тиче се учења руског језика. По мом мишљењу, оптимална варијанта је стварање мреже бесплатних курсева у Србији, Црној Гори, Републици Српској и низу других земаља. Ту треба истаћи несумњиви успех руске иницијативе која је покренута 2014. године. У питању је пројекат Пушкиновог државног института за руски језик под називом „Образовање на руском“. За мање од годину дана функционисања портала, на овај курс се пријавило 92.516 слушалаца, а од тога је 4.321 предавач. Нема никакве сумње да је то почетак једног великог пута.

Када је реч о Србији и Републици Српској, уз присуство руских економских гиганата („Сбербанк“, „Газпром нефть“ и др.) требало би да буде обавезно постојање курсева руског језика. Штавише, те компаније могу да обезбеде посао у својим филијалама најуспешнијим и најперспективнијим грађанима из земље у којој су присутни. Самим тим ће се формирати и функционисати систем лојалности не само на нивоу појединих људи него и на нивоу читавог друштва. У перспективи је неопходно отворити факултете или одељења за стручњаке који ће радити у руским компанијама.

Невладиним организацијама припада посебна улога у формирању представе о земљи, а самим тим и организацији њеног утицаја на политичке процесе у конкретном региону. Нажалост, Русија је и по том питању у заостатку. У региону активно функционишу све познате међународне невладине организације, почев од USAID-а па све до многобројних фондова. Руске невладине организације, колико ми је познато, немају представништва у региону и активне су само периодично. На пример, Фонд „Горчаков“ организује „Балканске дијалоге“ и научне конференције, а Центар националне славе организовао је низ акција посвећених Првом светском рату. Може се навести много сличних примера, али понављам, присуство Русије у региону је епизодно, а са становништвом треба радити сваки дан.

Што се тиче програма у области културе (а то је још један инструмент меке силе), њихов ефекат није само културолошки него и политички. Међутим, ефикасно коришћење културне дипломатије такође се трансформише и зависи од примене најновијих организационих и пи-ар технологија. Добро је рекао бивши руководилац агенције „Россотрудничество“ Кoнстантин Косачов да Русија у промовисању својих интереса треба да одбаци представу о мекој сили као „гозби и гуслању“. Народни ансамбли и Бољшој театар јесу важна визиткарта Русије, али то делује на средњи и старији сегмент друштва. Са омладином треба радити у другачијем формату. То су пре свега кинематографија, савремена музика и шоу-бизнис. Недеље и дани руског филма треба да буду пракса нашег представништва. Те активности треба да буду праћене свеобухватном пи-ар акцијом. Као најбољи пример може да послужи организовање пројекције филма Н. С. Михалкова „Сунчаница“ у Србији. Ту акцију није организовала држава него мали медијски центар „Руски експрес“ који су основали руски и српски ентузијасти. Такве структуре треба на све начине подржавати и подстицати.

Очекивања српске јавности су заиста превисока. Ми данас не можемо, и поред све жеље, бити конкуренција западним земљама. Али ја доживљавам таква очекивања као позитиван моменат, као стимуланс за дефинисање приоритета. Веома је добро што нас Срби стално подсећају: ево овде нисте урадили све како треба, онде сте нешто пропустили и томе слично. Самим тим они, са једне стране, помажу нама да видимо наше пропусте и исправимо грешке, а са друге, то значи да се у региону још увек очекује наш долазак.

Има много тога што није урађено. Допуштено је много грешака и погрешних процена. Због тога предстоји и велики посао. Али ипак је засада рано говорити о томе да су у последње две-три године постављени темељи. Ми смо сада тек у фази израде нацрта „меког“ присуства. Очигледно је, међутим, да са тим питањем треба пожурити.

Јелена Пономарјова је професорка Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) Министарства спољних послова Русије, доктор политичких наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

This website uses cookies. Click here to find out more.

Accept cookies