Русија пред избором: инертност или мобилизација

Reuters
Када је 2014. године почела украјинска криза Кремљ је морао да бира хоће ли преиспитати стратегију развоја и мобилизовати ресурсе ради конфронтације са Западом, или ће покушати да у новим условима спроводи исту политичку линију које се држао пре тога. Коначна одлука о томе још увек није донета – уверени су политиколози који су се средином септембра 2015. године окупили на презентовању извештаја „Руска власт 2015: тактика без стратегије“, чији је аутор Александар Колесников, руководилац програма „Руска унутрашња политика и политичке институције“ московског центра „Карнеги“.

Експерти су описали највероватније сценарије развоја Русије у наредним годинама.

Дмитриј Орлов, директор компаније „Агенција за политичке и економске комуникације“

Од прошле јесени (после пакета антируских санкција) све више се осећа потреба за доношењем стратешких одлука. Још тада су пред Русијом стајала два пута од којих је требало бирати један, и до овог тренутка се у том смислу није ништа променило. Прва варијанта је „инклузивна стратегија“, тј. ослањање на традиционалну конзервативну већину, на раднике који примају плату из буџета, на пензионере и инертне слојеве становништва. У истом пакету су и динамична социјално-економска тематика дневне политике оријентисана на привлачење капитала, како западних, тако и унутрашњих извора инвестиција, и ослонац на „активистичке” слојеве становништва. То подразумева и дистанцирање од непомирљивих група, тј. од оних који су се формирали и издвојили из традиционалне већине од прошле јесени (тј. од почета активне фазе украјинске кризе, када је дошло до сједињења Крима са Русијом и устанка у Донбасу ­– прим. ред.). Друга варијанта је „тврђава за време опсаде“, када су све активнији они непомирљиви, који захтевају обнављање Совјетског Савеза, обнављање социјално-економских повластица и обнављање национализације.

Власт се засада није определила, али је највероватније да ће се одлучити за прву варијанту. Системска одлука, међутим, неће бити донета до 2018. године.

Александар Колесников, руководилац програма „Руска унутрашња политика и политичке институције“ Московског центра „Карнеги“

Мање-више је јасно шта ће бити до 2018. године (тј. до председничких избора у Русији – прим. ред.). Развој ће се заснивати на инерцији, и то у њеном садашњем облику. Неће бити већих протеста. Социјални протест се неће конвертовати у политички. Тешко је предвидети шта ће бити у економији, али судећи по развоју економске инерције, биће то спора депресија.

Елита дочекује 2018. годину без стратегије. Уопште није јасно шта ће бити даље. Варијанта „А” је исти овакав инертни развој. Варијанта „Б” је пооштравање квазипатриотског националистичког антизападног вектора који се залаже за јачање државности. При томе је могућа демонстрација Русије као квазиимперије која управља светским процесима. Видимо да има знакова таквог модела, јер смо све ближи Сирији. Варијанта „В” је економско чудо. Али то је већ апсолутна утопија, с обзиром да у савременој елити не видим било какво кретање у том правцу.

Мислим да ће се све одвијати по најгорем сценарију, али полако. Наставиће се ова економска депресија и депресија грађанског расположења у којој нема никаквих социјалних експлозија.

Василиј Жарков, шеф катедре за политикологију Московске високе школе социјалних и економских наука

Инертни сценарио је доста дуго играо позитивну улогу. Током 2000-их је вођена објашњива и сасвим успешна (унутрашња) политика, а у спољној политици је на снази била линија несврставања.

Статус кво је прекинут (украјинском) кризом у фебруару 2014. године. Украјинска револуција је детонирала дубоко унутар територије Русије. Она нас је довела у ситуацију да бирамо хоћемо ли градити империју и поново отпочети нови хладни рат, тј. хоћемо ли се мобилизовати и убацити у ватру остатак оних снага које још имамо после 20. века, или ћемо окренути лист и покушати да реализујемо оно што је Дмитриј Иванович (Орлов) окарактерисао као „инклузивни сценарио“.

Русија треба да се уздржи од било каквих одлука које су условљене њеним културним сећањем. Један од проблема је у томе што није прошло довољно времена да се ослободимо наших представа о томе како у овоме свету ми треба да играмо улогу империје.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“