Пет најважнијих догађаја у спољној политици Русије 2015.

РИА „Новости“
У Р Магазину (нашем додатку часопису Недељник) направили смо осврт на пет најважнијих спољнополитичких догађаја током 2015. године који ће доминирати у руској спољној политици и током 2016.

1. Почетак војне акције у Сирији

Почетак операције Војно-космичких снага Руске Федерације против екстремних исламиста у Сирији крајем септембра био је изненађење за већину експерата. Међу њима још увек не постоји јединствено мишљење о разлозима који су проузроковали овакву одлуку. Аналитичари истичу да је на одлуку Москве могло утицати неколико фактора или комбинација тих фактора:

  • недостатак успеха у ваздушној акцији коју спроводи коалиција под вођством САД;
  • покушај да се подстакне политички дијалог о Сирији;
  • страховање да ће Запад, уколико Русија ништа не предузме, увести зону забране лета изнад Сирије, као у случају са Либијом.

Са друге стране, постоји мишљење да је одлука о ангажовању руских снага у Сирији донета због готово трагичног стања у коме се налази сиријска регуларна армија. „Да није било руске војне кампање, режим сиријског председника Башара ел Асада би пао до Нове године. Било је очигледно да желе да га докрајче“, каже за нас Дмитриј Јевстафјев, експерт и члан савета Центра за политичка истраживања Русије („ПИР-Центар“).

Последица Асадовог пораза био би „исламистички хаос“ који би преплавио Сирију, а затим би се брзо проширио на Авганистан и Таџикистан, тј. дошао би до граница Руске Федерације.

Сада је ситуација преокренута у корист сиријске власти. Војна иницијатива је прешла на страну регуларних сиријских снага. Сада су Асад и његови савезници постигли значајне успехе. Сиријски председник је успео да консолидује власт на територијама и у војним јединицама које су под његовом контролом.

Како истиче Јевстафјев, „постигнут је значајан успех у јужним провинцијама и у предграђима Дамаска. Поново је под контролом територија око Алепа, која је од пресудног значаја у стратешком смислу“.

Аналитичари се слажу да ће се ова фаза војне кампање руских трупа у Сирији наставити до јануара приближно у истом режиму, можда са извесним појачањем војног присуства Руске Федерације. То може бити везано за временске услове, тј. за почетак пешчаних олуја које ће отежати летове. Тај период ће моћи да се искористи за активирање политичког решавања кризе, сматра Анатолиј Кортунов, шеф Руског савета за међународна питања. Даље ће много тога зависити од ставова земаља у региону, тј. од заливских држава, Ирана и Турске. Све зависи од тога хоће ли поменуте земље пристати на компромис по питању политичке будућности Сирије.

2.Обарање Су-24

Турска је у сиријској кризи доспела у први план после инцидента у коме је њена авијација 24. новембра оборила руски бомбардер Су-24 на подручју сиријско-турске границе. Тада је дошло до врло израженог заоштравања односа између двеју земаља.

Медији су почели да говоре о могућности оружаног конфликта Русије са чланицом НАТО-а, па чак и са читавим војним блоком. Москва, међутим, није изабрала војни одговор, него је увела Анкари економске санкције. Размере руске реакције условљене су чињеницом да је Москва у потезима Турске видела испланирану провокацију.

Околности инцидента дају руским експертима основа за претпоставку да је то заиста био демонстративни гест Турске, тј. унапред припремљена политичка акција. Председник Турске Реџеп Ердоган тиме је хтео да демонстрира „нешто попут гвоздене песнице“ како би на тај начин учврстио своју популарност у народним масама, сматра Јелена Супоњина, оријенталиста и експерт Руског института за стратешка истраживања.

Наредбом о обарању Су-24 Ердоган је хтео да изрази незадовољство Анкаре потезима Москве у суседној Сирији, сматра Анатолиј Кортунов из Руског савета за међународна питања. Руски експерт истиче да је Турска одавно помињала увођење зоне забрањених летова над том територијом, будући да у поменутом подручју, у појасу уз турско-сиријску границу, живе Туркмени, тј. Сиријци којима је турски матерњи језик.

Ердоган покушава да се позиционира као заштитник Туркмена. Обарањем руског авиона турско руководство је дало до знања да су ти људи под заштитом Турске, без обзира на то да ли су Асадове присталице или су његови радикални противници, резимира Кортунов.

Аналитичари сматрају да Турска није очекивала тако оштру реакцију Русије. По мишљењу Супоњине, Турци „нису очекивали да ће Русија одговорити тако свестрано, по читавом спектру економске сарадње“.

Због инцидента са бомбардером, каже Супоњина, упропашћени су односи Москве и Анкаре који су деценијама изграђивани, а њихова нормализација ће трајати годинама.

Сада ће и Москви и Анкари бити тешко да попусте, сматра Кортунов. „Могуће је попуштање напетости, али односи неће бити обновљени у ранијем формату и обиму“, уверен је аналитичар.

Поред билатералних руско-турских односа, експерти сматрају да је конфликтом између Анкаре и Москве покварена и перспектива стварања међународне коалиције у борби против „Исламске државе“. Они, додуше, истичу да на путу ка реализацији тог пројекта ионако стоје многе препреке које се тичу различитих ставова главних актера о начинима решавања блискоисточног питања.

3. Минск 2

Сиријска криза је потиснула у други план ситуацију у Донбасу. Па ипак, у већем делу 2015. године украјинска криза је била главно спољнополитичко питање Русије. У наредној години ситуација у Донбасу, и поред садашњег затишја, неће изгубити на значају.

Решавање кризе у Донбасу одвијало се под паролама да је неопходно поштовати други споразум из Минска, склопљен у главном граду Белорусије 12. Фебруара 2015. године. Тада су после вишечасовног преговарачког маратона лидери Русије, Немачке, Француске и Украјине усагласили основне кораке који треба да воде ка прекиду ватре и покретању мировног процеса на југоистоку Украјине.

Међутим, без обзира на Минск 2, борбена дејства и ракетирања су настављена до краја лета, додуше далеко мањим интензитетом. Потпуна тишина у Донбасу је наступила тек у септембру.

По мишљењу експерата, прекид ватре је последица чињенице да су се САД фактички укључиле у Мински процес и да је захваљујући томе Запад извршио притисак на Кијев. „Руска Федерација је успела да убеди Запад да је њен став оријентисан на минимизирање конфликта, а став Украјине на максимално стварање главобоље Сједињеним Америчким Државама и Европској унији“, изјавио је за нас експерт Јосиф Дискин, члан Грађанске коморе РФ. Он је подсетио да је заменица шефа Стејт департмента Викторија Нуланд посетила Кијев у јулу, када је присуствовала и седници украјинског парламента.

Обе стране, и Кијев и Донбас, и даље оптужују једна другу за непоштовање споразума из Минска. Сада се поново чују пуцњи, мада углавном из стрељачког наоружања.

Озбиљан тест одлучности двеју страна да поштују споразум из Минска биће локални избори које су власти Донбаса одложиле за фебруар. Тим одлагањем је требало да обе стране, пре свега Кијев, добију на времену како би се могли усвојити закони предвиђени другим споразумом из Минска. Конкретно је у питању закон о већој аутономији региона на југоистоку Украјине.

Међутим, засада медији не помињу било какав напредак по питању усвајања одговарајућих закона. Због тога је магловита и перспектива укидања санкција које је Запад увео Русији, јер се као главни услов тог укидања на Западу помиње управо успех Минског мировног процеса.

4. Договор око Ирана

Споразум који је средином јула постигнут око иранског нуклеарног програма није био изненађење. Још у априлу су шест преговарача (пет сталних чланица Савета безбедности УН и Немачка) усагласили са Ираном многа важна заједничка решења.

У јулу је постигнут коначан компромис који одговара свим странама. Споразум између „шесторице“ и Ирана предвиђа постепено укидање санкција уведених Техерану, под условом да се уведу значајна ограничења у развој иранског нуклеарног програма, који је по мишљењу Запада Иран покренуо како би направио нуклеарно оружје.

Западне престонице биле су изненађене улогом коју је Русија одиграла у постизању тог споразума. „Зачудио сам се када сам схватио у којој мери су Путин и руска влада одвојили та два питања: Иран и Украјину. Ми не бисмо постигли тај споразум да није било спремности Русије да дејствује заједно са нама и другим члановима ‘шесторке’ у правцу постизања доброг споразума“, изјавио је председник САД Барак Обама.

Поједини посматрачи су се питали зашто је Русија подржала тај договор, с обзиром на то да ће после укидања санкција иранска нафта стићи на светско тржиште, што ће неизбежно довести до још већег пада цена овог важног производа руског извоза.

Москва, међутим, сматра да у том споразуму има много више момената који су повољни за Русију. Иран је потребан Руској Федерацији као озбиљан партнер, истиче Дмитриј Јевстафјев из Центра за политичка истраживања Русије („ПИР-Центар“). По речима Петра Топичканова, сарадника у реализацији програма „Проблеми неширења“ Московског центра „Карнеги“, ослобађање Техерана од санкција доноси Русији прилично добре перспективе, пре свега у сфери војно-техничке сарадње, а такође и у свему ономе што се тиче нуклеарних технологија које се користе у мирољубиве сврхе. Како је истицано у медијима, процењује се да потенцијални уговори само у области војно-техничке сарадње вреде 20–70 милијарди долара.

Експерти наглашавају да је Иран веома важан Руској Федерацији и са гледишта формирања мултивекторске спољне и спољноекономске политике.

Техеран је заједно са Москвом активно ангажован и у решавању сиријске кризе, и подржава председника Асада. Укидање режима санкција допринеће већој легитимности корака које предузима Иран, како у региону, тако и на међународној политичкој сцени, сматра Кортунов.

5. Самити БРИКС-а и ШОС-а

У руском граду Уфи у јулу 2015. Године одржани су самити БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу (ШОС). На самиту БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република) направљен је корак напред у правцу потпунијег уједињења и формирања праве организације. Експерти сматрају да је главни резултат сусрета покретање финансијских механизама попут Банке за развој БРИКС-а и пула условних девизних резерви. За Москву то има посебан значај, с обзиром на то да је Русија због санкција у великој мери одсечена од тржишта капитала. Банка за развој БРИКС-а, чији укупни капитал износи сто милијарди долара, већ 2016. године ће почети да финансира прве пројекте.

Резултат самита ШОС-а (Русија, Кина, Казахстан, Таџикистан, Киргизија и Узбекистан) јесте квалитативна промена у самој организацији, сматра Петар Топичканов. Нови квалитет се састоји у томе што је одобрена жеља Индије и Пакистана да ступе у ову организацију. По речима Александра Лукина, шефа Центра за проучавање Источне Азије и ШОС-а Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО), ШОС је тако постао још моћнији актер светске политике и „други, незападни центар Евроазије“. Москва је тиме добила нову снажну полугу за реализовање својих спољнополитичких интереса.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“