Балкански савез неутралних држава у 21. веку?

Ненад Поповић, председник Српске народне партије.

Ненад Поповић, председник Српске народне партије.

из личне архиве
Председник Српске народне партије (СНП), доктор економских наука Ненад Поповић дао је интервју руском листу „Парламентская газета“. „Руска реч“ ексклузивно објављује српску верзију овог интервјуа у којем је Ненад Поповић изнео свој став о питању могућности или немогућности поновног рађања историјских традиција несврставања на постјугословенским просторима.

Од средине 50 тих година Југославија је успешно спроводила политику несврставања и била је лидер Покрета несврстаних, који се по праву сматрао трећим по величини геополитичким савезом после НАТО-а и Варшавског пакта, објашњава Ненад Поповић, председник Српске народне партије (СНП), која у Русији активно сарађује са партијом „Единая Россия“. Поповић уверено каже: Данас, после више од две деценије од трагичног распада Југославије, идеја формирања на Балкану ванблоковског савеза добија нови смисао. За такав пројекат у овом тренутку постоје следећи предуслови:

1) Неутралност Србије, запечаћена на парламентарном нивоу;

2) Немогућност уласка Босне и Херцеговине у НАТО због блокирања те одлуке од стране Републике Српске;

3) Немогућност уласка Македоније у НАТО, који блокира Грчка;

4) Све већа подршка идеји о сталној неутралности у Црној Гори.

Каква је савремена перспектива развоја ванблоковског пространства на постјугословенској територији?

Ненад Поповић: Правно покриће за такву идеју, за сада, постоји у Резолуцији Народне скупштине Србије о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије коју је, 2007. године, српски парламент усвојио на предлог Владе тадашњег премијера Војислава Коштунице, чији сам био потпредседник странке.

Подсећам да је та Резолуција донета одмах након пропасти наметнутих преговора у Бечу, у којима су, под посредовањем финског дипломате Мартија Ахтисарија, „преговарачи“ из лажне НАТО државе Косово, створене силом на територији Србије, охрабрени да не прихватају нити једно друго решење косовског питања осим проглашења насилне независности ове јужне српске покрајине. Зато се, у овом документу Скупштине Србије, између осталог, каже: „Због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке Савета безбедности до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО „коначан орган” власти у „независном Косову”, Народна скупштина доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању.“

У Србији се и данас, између две трећине и близу 85 одсто грађана, изјашњава против евентуалног приступања НАТО пакту. И то је фактичко стање, с тим што, у овом тренутку, и власт сматра да је учешће у програму „Партнерство за мир“ максималан и довољан оквир за сарадњу Србије са НАТО-пактом.

Покушаје приближавања Босне и Херцеговине НАТО-пакту чему стреме политички представници Бошњака и Хрвата у БиХ, блокирају власти ентитета Република Српска, а грађани овог ентитета који заузима 49 одсто територије БиХ отворено исказују захтеве за чвршћим политичким и војним повезивањем са Руском Федерацијом.

У Бившој Југословенској Републици Македонији, какав је званично признати привремени назив ове државе створене на простору бивше СФРЈ, постоји половично расположење већинског македонског народа према уласку у НАТО, али и скоро акламативна подршка албанске националне мањине, иначе сепаратистички усмерене, која чини више од једне трећине ставновништва Македоније. Међутим, суседна Грчка, из историјских разлога, оспорава име «Република Македонија» и тиме спречава улазак Македоније у НАТО, али и Европску унију.

Када је реч о Црној Гори, ту је ситуација још јаснија. Црногорци традиционално гаје симпатије према Русији, у Црној Гори живи најмање 40 одсто грађана који се осећају и изјашњавају као Срби, а и међу онима који се у националном смислу сматрају Црногорцима, добар део је оних који су против приступања НАТО-у иако је ова земља већ добила позив Северноатлантске алијанске за приступање. Зато пронатовски режим у Црној Гори упорно избегава расписивање референдума на коме би се грађани, сасвим сигурно, већински изјаснили за војну неутралност Црне Горе, значи против уласка у НАТО.

Какви могу да буду облици и смерови сарадње у оквирима формирања ванблоковског простора (политички, међувладини, дипломатски, експертни, војно-технички, економски итд)?

Ненад Поповић: Из овога што сам потенцирао анализирајући тренутни однос грађана и власти у четири бивше југословенске републике према НАТО-пакту, може се закључити да постоје извесни предуслови за заокруживање тог (или дела тог) простора у неки, формални или неформални, ванблоковски простор. Ми смо још пре Другог светског рата и непосредно после њега, на простору Балкана имали покушаје формирања неке врсте политичких или малих војних савеза, „малих антанти“, као одговора на блоковску, биполарну подељеност Европе и света.

У ово време, неки евентуални, балкански савез независних држава, на делу Балкана, могао би, у овом тренутку, да почива на највише два најмања заједничка садржиоца. Дакле, први би била војна неутралност, односно могуће одбијање учлањења ових држава у НАТО, а други би било грађење неке микроекономске целине, једног чвршћег тржишта унутар глобалне „баре пуне крокодила“, једне врсте економске заједнице која не би имала директне политичке претензије. Јер, мора се имати у виду да су власти све четири земље, у овом тренутку, неке с више, неке с мање елана, на такозваном европском путу, односно залажу се са приступање својих држава Европској унији.

Ово, вероватно, не би била клица формирања неког новог Покрета несврстаних који је, од шездесетих до краја осамдесетих година прошлог века, био, после НАТО-а и Варшавског пакта, трећи по величини и снази, геополитички савез. Али, сигурно би била једна врста охрабрења, давања наде, грађанима ових држава да постоји живота и изван Европске уније, а камоли НАТО-а...

Наравно, нужно је подсетити да постоје разне могућности, разни облици и смерови сарадње на оваквом једном простору који би могао да остане ванблоковски: много је заједничких привредних, инфраструктурних, енергетских, војно-техничких и других пројеката овде започето у време некадашње СФРЈ. Ове земље сутра би могле да деле дипломатска и економска представништва по свету, имале би јединствену, усаглашену политику када је реч о глобалним изазовима, као што је управо један од њих, данас актуелан: мигрантска криза итд.

Какво, по Вашем мишљењу, може да буде учешће Русије у развоју тог пројекта?

Ненад Поповић: Мислим да Русија не би требало да се директно инволвира у евентуалне такве интеграције него да буде ту, спремна да помогне, ако би помоћ са ових простора била затражена. Јер, различите су форме и ниво емоција према Русији на овом простору: од емотивног и јавно манифестованог русофилства израженог у највећем делу српског народа, у Републици Српској, Србији, међу Србима у Црној Гори, до рационалног односа према Русији, али и незадовољства односом НАТО-а према овом простору, који преовлађује у Македонији, делу грађана Црне Горе и другом ентитету у БиХ.

Добра полазна позиција Русије је управо у њеном принципијелном политичком и дипломатском ставу према овом простору: Русија подржава територијалну целовитост Македоније, независност Црне Горе, суверенитет БиХ, али и интегритет оба њена саставна ентитета, не признаје једнострано проглашену независност лажне државе Косово...

Пројекти као што је био руски пројекат „Јужни ток“ који је стопирала Европска унија, пре свега из себичних разлога и страха од ширења економског и политичког утицаја Русије на Балкану и у овом делу Европе, управо би били на фону онога што би Русији требало да чини ако жели да оснажи ванблоковско конституисање овог простора.

Русија би морала да помогне формирање и оснажи развој постојећих институција за сарадњу ових држава са РФ, као што то, на овом простору, већ, доста агресивно, чине Европска унија и НАТО.

Шта би Ви још хтели да додате за руске и стране читаоце?

Ненад Поповић: Ми у Српској народној партији (СНП), као евроскептици, сматрамо да бисмо уласком у садашњу ЕУ, која, ево, на првом озбиљнијем тесту, овој мигрантској кризи, показује сву своју крхкост и порозност, више изгубили него што бисмо добили. Србија треба да има најбољу билатералну - политичку, економску и културну - сарадњу са савим државама чланицама ЕУ, али сматрамо да Србија не треба да постане чланица ЕУ. Такав став није резултат наше острашћености, већ рачуна који је направљен хладне главе да Србија у овом тренутку нема економски интерес да приступи ЕУ. С друге стране, Руска Федерација је наш природни савезник и, кроз целокупну историју, наш најискренији партнер и пријатељ. Када је год било потребно, руски званичници су се залагали за решења која су за Србију у том тренутку била најприхватљивија. И у УН, и у другим међународним организацијама, и у билатералним односима са другим земљама. Захваљујући Русији спречено је изгласавање британске резолуције о Сребреници, чији је циљ био да читав српски народ жигоше као ”геноцидан”. Такође, да није било руског "не" Запад би лажну државу Косово прогурао у Унеско, али захваљујући Русији то је спречено.  

Када СНП буде на власти односи Србије и Русије биће још ближи и интензивнији, али било би непоштено да и садашњој власти не одамо признање да, упркос великим притисцима из Брисела, да уведе санкције Русији, званични Београд то није учинио.

СНП се залаже и за ближу војно-техничку, а имплицитно и укупну сарадњу Русије и Србије на плану одбране и безбедности и, у том светлу, поздрављамо недавну посету потпредседника Владе РФ Димитрија Рогозина Београду. Наша сарадња са Русијом не сме да буде заснована само на историјским и емотивним везама. Морамо да гледамо у будућност и да развијамо што ближу економску сарадњу између двеју земаља. Баш зато, СНП је на Златибору, у општини Чајетина, иницирала отварање прве регионалне Канцеларије за економску сарадњу са Русијом, која треба да помогне да се производи из тог краја у већем обиму извозе на руско тржиште. То је модел сарадње са нашим руским партнерима који желимо да применимо у свим деловима Србије. Желимо да повећамо присутност наших производа на руском тржишту, поготово у ово време када су на снази санкције Русије према ЕУ и Турској. У томе видимо велику шансу за раст извоза и опоравак српске привреде.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: