Нови архивски документи Великог отаџбинског рата: „То је био прави пакао”

Ullstein Bild/Vostock-Photo
Немачки историјски институт у Москви и Централни архив Министарства одбране РФ објавили су документе совјетске војне обавештајне службе. У питању је 341 фасцикла са документима Трећег рајха, записницима са саслушавања ратних заробљеника и личним писмима војника преведеним на руски језик. Научни сарадник Немачког историјског института у Москви Матијас Ул одабрао је и прокоментарисао осам докумената за које сматра да ће бити посебно занимљиви читаоцима.

Нови блок докумената обухвата 341 случај и садржи немачке документе које је совјетска војна обавештајна служба превела на руски језик за потребе Генералштаба Црвене армије. У истом блоку су и записници са саслушања немачких ратних заробљеника, анализе, извештаји и друга интерна преписка између Главне обавештајне управе и Обавештајне управе. Сви ти документи су први пут изнети у јавност.

Руси „припадају породици аријских народа”

1. Белешка о опхођењу са совјетским становништвом – 1944. година. „Руси, нарочито Белоруси, Украјинци и северни Великоруси, припадају породици аријских народа. У њиховим жилама тече много викиншке крви, чиме се они веома поносе”, каже се у документу.

„Оцењујући тај документ важно је схватити које године је он написан. На почетку инвазије на СССР сматрало се да Руси уопште нису потребни Немцима, па је и однос према њима био одговарајући. Али ова напомена није написана 1941. године, него знатно касније, када се политика променила, тј. када је већ постало јасно да ће рат потрајати и да локално становништво треба искористити као радну снагу. Поред тога, појавили су се планови да се од Руса формирају нове војне јединице”, каже Матијас Ул.

2. Фотографија неидентификованог немачког генерал-лајтнант а 1944. године и пратећа белешка Главне обавештајне управе. „Представљам две блузе и једне панталоне немачке генералске униформе”, пише у њој.

„Фотографија немачког генерал-лајтнанта погинулог у борби веома је редак и необичан документ. Колико можемо да закључимо, тај генерал је погинуо у Белорусији у лето 1944. године, за време совјетске војне операције ’Багратион’”, додаје Матијас Ул.

„Фотографију је направила совјетска војна обавештајна служба. По свему судећи, њима је дојављено да негде лежи мртав немачки официр. Обавештајци су фотографисали лешеве официра да би их идентификовали и из тога извукли одређене закључке. Међутим, по свему судећи нису успели да сазнају ко је то”, истакао је он.

„Ни ми, нажалост, засада нисмо успели да идентификујемо тог човека. У Другом светском рату је у Немачкој било мање несталих војника него у СССР-у. Још од Првог светског рата постоји специјална служба ’Дојче Инштел’ која обично прати кретање сваког војника, али 1944. године се ситуација на фронту почела тако брзо мењати да поменута служба није стизала све да пропрати. Управо 1944. године се у Немачкој појавило тако много несталих”, саопштио је он.

3. Записник са саслушања адмирала Вернера Тилесена о организационој структури ратне морнарице Немачке – 1944. година. Приликом саслушања је адмиралу речено шта се дешавало у логору смрти у Лублину. Ти подаци су оставили на њега јак утисак, али он им није поверовао.

„Колико је мени познато, Вернер Тилесен је први немачки адмирал који се нашао у совјетском заробљеништву. Није се вратио у отаџбину. Послат је у логор, где је и умро 1953. године. Из овог документа видимо да је он детаљно описао састав немачке морнарице. Такво понашање је карактеристично за највише официре. Обично су се они опирали два-три дана, али би затим схватили да се свакако неће извући, и онда су детаљно описивали или структуру армије, или ток борбених дејстава. Још нисам наишао ни на један записник где би саслушавани само рекао име и презиме”, констатује Матијас Ул.

4. Инструкција одељења за контрашпијунажу Друге немачке армије о покушајима совјетског шпијунирања и о раду совјетске обавештајне службе – 1944. година. Женама агентима се даје задатак да пронађу погодно место у совхозу [пољопривредној задрузи] или млекари како би тамо отровале месо или млеко.

„Ово је занимљив документ. Потврђује се оно што пише совјетска литература за омладину о младим помоћницима армије. Видимо да је совјетска војна обавештајна служба заиста користила младе агенте у узрасту од 14 до 16 година како би преко њих добила податке о фашистичком непријатељу”, истиче Матијас Ул.

„Овом рату се не види крај”

5. Кратак преглед података војне обавештајне службе о Дванаестој тенковској дивизији Вермахта – децембар 1942. године. „Војници се жале на хладноћу, промрзлине, лоше одевање, што ипак не повлачи за собом критику Хитлерове власти”, каже се у документу.

„Тај преглед показује под каквим притиском је била немачка армија. Ми видимо да су немачке дивизије веома исцрпљене, да већ нису онакве какве су биле 1941 године”, коментарише Матијас Ул.

6. Извештај о расположењу и моралу војника Вермахта – 1943. година. „Леци Црвене армије пронађени у шуми најпре су показивани само у кругу добрих пријатеља, а сада се то већ ради прилично отворено”, каже се у документу.

„Овде можемо видети рат из угла војника који ратују на Источном фронту и њихових породица у Немачкој. Ти документи уједно показују и снагу Црвене армије и велике губитке на Источном фронту”, каже Матијас Ул.

7. Одабрани фрагменти из писама војника Вермахта – 1943. година. „Ужасно је што се овом рату не види крај. Ми не видимо више ништа што би нас обрадовало”, каже се у документу. По речима Матијаса Ула, види се да немачки војници и њихови ближњи у Немачкој више не верују у победу.

Писма војника Вермахта.

8. Документи Обавештајног одељења штаба Другог украјинског фронта: сумарни подаци о резултатима уништавања немачких трупа у Корсуњ-Шевченско вском рејону, подаци о броју ратних заробљеника и трофеја, подаци о откривању леша генерал-лајтнант а Штемермана, подаци о броју убијених са немачке стране. „То је био прави пакао. Људи су јурили на све стране у нади да ће се спасити од ужасне ватре, али свуда их је сустизала смрт”, каже се у документу.

„Овај комплет докумената показује велике губитке немачких дивизија, и то у прилично мирном делу фронта. Мислим да то говори о посебној бруталности рата на Источном фронту, где су се сви борили до последњег војника, јер нико није хтео да буде заробљен”, наглашава Матијас Ул.

„Сви документи на којима сада радимо раније нису били доступни светској науци. Не може се, наравно, доћи до открића проучавањем само једног инересантног документа. Све документе треба сагледати у целини – то је тежак научни рад. Њиме ће научници морати да се баве најмање четири-пет година после дигитализације читаве ове грађе”, закључује Матијас Ул.

Оригиналну верзију прочитајте овде. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“