Чврста рука поново на цени: Стаљин све популарнији у Русији

AP
Анкете јавног мњења показују да су у 2016. години симпатије према Стаљину у Русији биле присутне као никада раније. Више од половине испитаника је сматрало да је он одиграо позитивну улогу у историји земље. Комунисти су планирали да искористе лик совјетског вође на парламентарним изборима, јер су веровали да им је та тактика могла донети успех.

Када је 1953. године умро Јосиф Стаљин, један од најконтроверзнијих руководилаца у историји СССР-а и савремене Русије, совјетски народи су га поштовали као да је божанство. Захваљујући пропаганди Стаљин је обожаван у целом СССР-у. Подизани су му споменици за живота, опеван је у песмама, у његову част су градови добијали имена...

После Стаљинове смрти култ личности је брзо срушен. Нови лидер Никита Хрушчов осудио је Стаљинове репресије које су проузроковале смрт милиона људи. Тада је покренут процес „дестаљинизације“: уклоњени су споменици совјетског вође, а совјетски званичници углавном нису ни изговарали његово име. У доба перестројке и после распада СССР-а уместо ћутања је постала модерна критика. „Стаљинова кривица пред партијом и народом за допуштене масовне репресије и безакоња огромна је и неопростива“, говорио је Михаил Горбачов 1987. године. Постсовјетски лидери су такође у више наврата осуђивали злочине Стаљиновог периода.

Неуспешна дестаљинизација

И поред свега, у 21. веку се у Русији подижу нови споменици Стаљину. Најчешће су то мање бисте које постављају комунисти. Од 2012. године у појединим градовима Русије на Дан Победе активисти истичу Стаљинове портрете на аутобусима и зову их „стаљинобуси“. Комунисти су у Пензи (640 км југоисточно од Москве) отворили мањи „Стаљин-центар“, по аналогији са „Јељцин-центром“ у Јекатеринбургу, а 2016. годину су прогласили „годином Стаљина“.

Иницијативе комуниста наилазе у народу на разумевање. Како је показала анкета „Левада центра“ из марта 2016. године, 54% грађана Русије сматра да је Стаљин одиграо позитивну улогу у историји земље. То је највиши показатељ откако се такве анкете раде (тј. од 2003. године). Број грађана Русије који позитивно оцењују Стаљина смањивао се све до 2008. године (39%), а затим је поново почео да расте. И број грађана Русије који сматрају да су Стаљинове репресије биле „политичка неопходност“ такође је већи него икада раније. Тако мисли 26% испитаника.

Алексеј Макаркин, потпредседник Центра за политичке технологије, сматра да дестаљинизација није учинила своје јер се асоцира са периодом великих неуспеха. „Стаљин је интензивно критикован за време перестројке. Тада су откривани злочини и то је био шок за све. Данас се перестројка у народу доживљава као време грешака и растурања земље, тако да људи резонују на следећи начин: ако је Стаљин критикован за време перестројке, значи да је добар“, објаснио је експерт за „Руску реч“.

Лик победника

По Макаркиновом мишљењу, главна компонента Стаљинове популарности је победа у Великом отаџбинском рату: „Стаљин је тада био врховни командант. У руском друштву је веома развијен култ Победе, и у свести народа се не може игнорисати улога онога ко је руководио армијом“.

И други успеси Стаљиновог периода такође се приписују њему, сматра Макаркин: „У свести стаљиниста управо је он реализовао индустријализацију, изградио фабрике и проширио територију. Сада у Русији доминира прагматично а не етичко схватање историје. Ако је неко проширио територију земље, онда је он успешан лидер“.

Стаљин за комшију

Валериј Соловеј, политички аналитичар и професор Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО), тврди: „Када људи кажу да им је Стаљин симпатичан, то уопште не значи да би они желели да живе под његовом влашћу. Свако жели Стаљина своме комшији, а не себи. Статистика потврђује Соловејеве речи. Наиме, „Левадина“ анкета је показала да и поред великог броја Стаљинових симпатизера, само 23% грађана Русије лично би желело да живи и ради под Стаљиновом влашћу.

Савремени руски стаљинизам, сматрају експерти, умногоме је протестна појава. „Представа о Стаљину као о вођи који је скроман у свакодневном животу, и „стално је у шињелу“, одговор је на корумпирану елиту, јер многи доживљавају Стаљина као узор поштења“, каже Алексеј Макаркин. Са њим се слаже и Соловеј: „Народне симпатије према Стаљину су симболички протест и жеља за чврстом руком која ће завести ред“.

 

 

 

 

 

 

 

 

Заштитни знак комуниста

У септембру 2016. године у Русији ће се одржати парламентарни избори. Представници комунистичке партије (друге по бројности у садашњем сазиву парламента) већ су изјавили да намеравају да у предизборној кампањи искористе Стаљинов лик како би „привукли додатне гласове“.

Експерти процењују да је такав корак комуниста перспективан, јер ће се они који осећају носталгију према СССР-у обрадовати томе. „Бирачи КПРФ имају позитиван став према Стаљину“, сматра Алексеј Макаркин. „То на њих може утицати, може их мобилисати“.

За либерално настројене кругове руског друштва Стаљин је мрачна фигура и архитекта репресија којима је у мањој или већој мери било подвргнуто од 11 до 39 милиона људи (према подацима организације за заштиту људских права „Меморијал“). Тако велики распон у броју људи подвргнутих репресијама условљен је различитим одговорима на питање кога треба сматрати репресираним. У ширем тумачењу међу репресиране особе се не убрајају само погубљени и осуђени на казне затвора, него и депортовани људи и они који су осуђени на обавезан рад, затим жртве глади 1932-1933. године, итд. Према статистици коју новоди историчар Виктор Земсков, ослањајући се на податке совјетских казнених органа, у време Стаљиновог управљања земљом, на смрт је осуђено око 800.000 људи.

Изјава комуниста је већ изазвала велико негодовање, али по мишљењу Валерија Соловеја, комунистима баш и одговара да се „подигне прашина“. „Стаљин ће им донети нове гласове, симпатије и препознатљивост“, рекао је Соловеј за „Руску реч“. „А они који се изјашњавају против Стаљина ионако не гласају за КПРФ. Према томе, комунисти овим потезом неће изгубити гласове“.

Препрека комунистима у том смислу може бити нацрт закона посланика Либерално-демократске партије (ЛДПР) Владимира Жириновског. Тај закон подразумева забрану коришћења ликова умрлих људи у предизборној агитацији. Према изјавама посланика ЛДПР, нацрт поменутог закона нема везе са иницијативом КПРФ, али ако он буде усвојен комунисти ће морати у предизборној кампањи 2016. да одустану од коришћења имена и лика свога мртвог вође.

Росијскаја газета. Сва права задржана.