"Опасност од нуклеарне катастрофе већа него током Хладног рата"

За погоршање односа између Русије и НАТО-а Вилијам Џ. Пери криви обе стране.

За погоршање односа између Русије и НАТО-а Вилијам Џ. Пери криви обе стране.

EPA
У Варшави се одржава самит земаља чланица НАТО-а на коме амерички председник Барак Обама учествује последњи пут. Његов први мандат у Белој кући почео је „ресетовањем“ односа са Русијом и настојањима да се умањи војно присуство Америке у другим земљама. Међутим, у овом тренутку САД и НАТО најављују да ће своје војно присуство у источној Европи ширити све до руских граница. Са некадашњим америчким секретаром за одбрану, Вилијамом Џ. Перијем, који је на челу Пентагона био од 1994. до 1997. године, разговарали смо о Америци, Русији и НАТО-у.

- Били сте амерички државни секретар за одбрану у време када су многи веровали да би Русија једног дана могла да постане чланица НАТО-а. Како је било могуће говорити о развоју односа који је незамислив када се ствари посматрају из данашње перспективе?

Вилијам Џ. Пери: - Подржао сам одржавање првог сусрета министра одбране Русије са представницима НАТО-а 1993. године. Тада нисмо помињали чланство у НАТО-у, као ни Руси. Али, створили смо пројекат „Партнерство за мир“. Његова сврха била је да се одржавају заједнички маневри и обука за мировне мисије. После тога су неке чланице НАТО-а долазиле у Русију на војне вежбе.

- Да ли су амерички и западни лидери имали намеру да Русију интегришу у европску безбедносну архитектуру после окончања Хладног рата?

- Најзначајнији резултат који смо у то време постигли било је учешће Русије у великој операцији успостављања мира у Босни. Учествовао сам у договорима око ангажовања руске јединице под окриљем једне америчке дивизије. То није била вежба, већ потенцијално опасна ратна ситуација. Ипак, све је функционисало како треба. Командант америчке дивизије, Вилијем Неш, тада ми је рекао да је руска бригада једна од најбољих војних јединица које је видео, а њеног заповедника предложио је за америчко одликовање.

- Зашто САД и НАТО данас Русију сматрају претњом?

- Сматрам да су у првих неколико година за такав став највише биле заслужне САД. Током 1996. године НАТО је одлучио да се шири ка истоку. Томе сам се снажно противио, и то не зато што мислим да источноевропским земљама није место у НАТО-у, већ зато што сматрам да то треба да се деси када Русија буде спремна. Ако желимо да ширимо НАТО и да у њега примамо источноевропске државе, онда морамо да размишљамо и о укључењу Русије.

- Да ли је у америчкој администрацији још неко заступао сличне ставове?

- Не. Био сам прилично усамљен у томе (смеје се).

- Да ли се током 1990-их Запад према Русији понашао као према пораженој страни у Хладном рату?

- Неки у САД и у НАТО-у су се тако понашали. Мислили су да могу лако да реше проблеме у односима са Москвом који настајали су због ширења НАТО-а. Говорили су: „Зар је то уопште важно?“ Као последица оваквог односа у Русији је све више расло уверење да се њени интереси игноришу.

- Шта мислите о идеји да Украјина постане чланица НАТО-а?

- Најаве Бушове администрације да би Украјина и Грузија могле постати чланице НАТО-а биле су велика грешка САД. Ми не можемо да задовољимо логистичке услове потребне за одбрану Грузије. НАТО није друштвени клуб, нити универзитетско братство. Не треба нудити чланство државама које не могу да испуне одредбе из повеље ове организације.

- Колико је ефикасан амерички ракетни одбрамбени штит у Европи, који Русија сматра претњом по сопствену безбедност?

- Мислим да то није ефикасан систем. Штит намењен противракетној одбрани представља непотребан трошак. У време када сам био државни секретар за одбрану спроводили смо истраживачке и развојне пројекте у овој области, али не и пројекте везане за производњу и имплементацију. Видим да је то значајан камен спотицања у америчко-руским односима. Међутим, Бушова администрација је веровала да је овај систем веома важан, тако да се кренуло са његовом имплементацијом упркос руском противљењу.

- Да ли у техничком смислу овај систем може да се користи против Русије?

- По мојим сазнањима, овај систем не може да оствари значајан ефекат у техничком смислу. С друге стране, јасан ми је руски став, јер ако неко дође до уверења да овај систем не угрожава Русију, касније може да постави систем који би заиста имао ефекат одвраћања од евентуалног напада, што је, ипак, ствар врло далеке будућности. Тренутни систем имаће врло мало, можда чак нимало, утицаја на одвраћање Русије од употребе нуклеарног оружја.

- Бивши државни секретар за одбрану Чак Хејгел критиковао је планове о слању додатних америчких трупа у источну Европу уз објашњење да би то могло изазвати нови Хладни рат. Мислите ли да таква опасност заиста постоји?

- Вашингтон сматра да се Русија поново наоружава, тако да ће у нашој политичкој елити преовладати снаге које се залажу за интензивније наоружавање Америке. То значи и да ћемо послати војнике у источну Европу. Међутим, постоји опасност од неконтролисаних акција било које стране које би нас увеле у ситуацију где може доћи до неке врсте војног сукоба. Инцидент може да изазове неки пуковник, није важно чији, што би даље изазвало реакције које ниједан председник не жели.

- Постоји ли опасност од нове трке у нуклеарном наоружавању?

- У последњих десет година Москва је повукла бројне потезе који нарушавају билатералне односе. Један од њих је значајно јачање нуклеарних снага Русије. За нас је нарочито важно то што су неки званичници говорили претећим тоном о САД и европским земљама. Можда је најдраматичнији пример чувени коментар телевизијског водитеља Дмитрија Кисељова да је „Русија једина земља која може САД да претвори у радиоактивни прах и пепео“, при чему нико из власти није реаговао на ову изјаву. Она је [у САД] изазвала велику забринутост. Зато сада и Америка жели да оснажи свој нуклеарни арсенал, а то смо све могли да избегнемо.

- Москва је такође забринута због развоја америчких алтернативних војних система, попут хиперсоничних ракета, као и због концепта „муњевитог глобалног удара“.

- Ненуклеарно оружје које има моћ нуклеарног наоружања. Нисам поборник таквих програма. Веома су неефикасни. Поред тога, непотребно изазивају забринутост руске стране.

- Прошле године је време на „сату судњег дана“ померено на 23:57. Да ли мислите да је предвиђање о блиској опасности од нуклеарног сукоба реално?

- Да. Верујем да је данас опасност од нуклеарне катастрофе већа него у доба Хладног рата. Сада се суочавамо са претњом нуклеарног тероризма која није постојала у то време. Друга нова опасност је регионални нуклеарни рат. Додајте томе још две ситуације које су се јављале током Хладног рата: могућност избијања нуклеарне конфронтације због лажне узбуне или лоше процене. Лично сам био сведок три лажне узбуне, када смо једва избегли нуклеарни сукоб. Сваки пут сам помислио да је то последњи дан мог живота. Узмите у обзир све ове неповољне могућности и добићете резултат који говори да је данас вероватноћа нуклеарне катастрофе већа него током Хладног рата.

- Да ли сматрате да САД, НАТО и Русија треба да побољшају односе захладнеле после избијања кризе у Украјини?

- За обе владе, и америчку и руску, императив је да се лоши односи поправе. САД и Русија морају да оснују заједничку радну групу чији задатак ће бити смањење опасности од нуклеарног тероризма. Можда би после тога могли да кренемо у санирање пукотина у нашим односима.

Росијскаја газета. Сва права задржана.