Шчи и каша - храна наша: Како су се хранили обични совјетски људи

За многе се касни период СССР-а везује за бесконачне редове и полупразне рафове са вечито присутним рибљим конзервама. Међутим, неки се са носталгијом сећају времена када су у продавницама могли да купе врући хлеб и свеже млеко, памте совјетске колаче са кремом од правог маслаца које су могли да приуште чак и ђаци, као и препуне породичне трпезе. Питали смо људе из разних крајева земље који су живели у СССР-у како су се стварно хранили.

Разноврсност ни из чега 

„За доручак смо обично имали кашу од гриза, за ручак супу из кесице, а исто то и за вечеру. Салама и сир били су права реткост. Месо смо јели једном или двапут недељно”, каже Алексеј Карамазов из Јакутска (Сибир). „Али зато је било много врста макарона и резанаца, истина, лошег квалитета.”

Већина производа није била из локала, осим хлеба и млека. „Млеко је било свеже, продавало се из малих жутих цистерни. Имали смо и свој хлеб, јер у нашем граду је велики пекарски комбинат”. А воће и поврће је било сезонско. Уосталом, каже он, Јакутск је, осим обичних продавница, имао и пијацу, на којој је „било свега”, али по вишим ценама.

„Нисмо гладовали”, каже Олга Божедомова из Хабаровска (Далеки исток). Тата је био ловац и пецарош. Зато смо увек имали месо и рибу на столу. У продавницама га није увек било, само у центру.”

Питање поврћа и воћа Олгина породица је решавала помоћу викендице, чувајући за зиму сопствене конзервиране производе. „У продавницама сте могли да нађете кромпир, шаргарепу, цвеклу и купус, који су крајем зиме већ били полутрули”, каже она.

„Тата је говорио: шчи и каша – храна наша”, сећа се Наталија Нечајева из Перма (Урал). „Обичним данима на столу смо имали кисели купус (који смо сами киселили), кромпир, а  мама је из фабричке мензе доносила ћуфте. Месо се тешко набављало, виршле су биле реткост.”

И у Перму је постојала пијаца на којој су се намирнице продавале по троструко вишим ценама, каже Наталија. А у продавницама сте увек могли да нађете хлеб и млеко. „Радовали смо се када су у фабрици делили прехрамбене пакете. Осим дефицитарне пилетине и конзерве кондензованог млека добијали смо и два килограма шећера”, сећа се она. Месо и рибу смо „развлачили”, правећи од њих пељмене или ћуфте. „Ако бисмо набавили мајонез или конзервисане папалине, то смо чували за празнике. Торте смо правили сами или смо их набављали у Москви, где сте могли да нађете све, и то јефтиније.“

Зонске цене

У „епохи стагнације” у многим градовима СССР-а владала је несташица неопходних производа, од меса до аутомобила, која је углавном била последица грешака у планској економији. Ипак, није свуда било тако.

„1986-87. живела сам у Москви и кући сам могла да донесем и кафу, и саламу, и сир, и пепси, и фанту родитељима”, каже Наталија. „У Москви се живело луксузно.”

У СССР-у су постојале такозване „категорије снабдевања”: посебна, прва, друга и трећа. У посебну и прву категорију спадали су Москва, Лењинград, престонице република и „затворени” градови, друга категорија односила се на већи део унутрашњости земље, а под трећу потпадали су рејони Крајњег Севера (Јакутија, Чукотка, Мурманска област и др). Осим тога, производи су имали „зонске цене”, што је имало везе, између осталог, са трошковима транспорта. На пример, кутија коцки шећера у првој зони је коштала 94 копејке, у другој 1 рубљу и 4 копејке, у трећој 1 рубљу и 14 копејки. 

Тако да није никакво чудо што су становници других градова често одлазили у Москву или Лењинград у потрази за кобасицама, месом, сиром... Људи су куповали препуне џакове и кофере дефицитарних производа. Причали су се вицеви о „возовима саламе”. „Амерички председник пита Брежњева: Како снабдевате производима тако велику земљу? – Сасвим једноставно: све довозимо у Москву, а одатле људи сами развозе.”

Наталија каже да је њена породица имала рођаке у војном градићу код Владивостока (Далеки исток) и да су им они у Перм сваке године слали црвени кавијар и рибу. А Олга се сећа да су у Хабаровску били редови за млечне производе. „1984. када сам са родитељима била на Балтику, целих месец дана одмора сам у мензи јела сирнике са павлаком, тамо их је било напретек”, каже она.

Слатки укус детињства

Притом сви памте да је и поред несташице чоколаде слаткиша увек било довољно. „Бомбоне и торте смо доносили са службених путовања у Москву и Лењинград”, каже Олга. „А сладоледа је увек било, разних врста. И био је укусан. Сећам се да су на улицама били аутомати са газираном водом, са и без сирупа.”

„У пермским продавницама могле су се купити бомбоне московске производње и из локалне фабрике чоколаде”, сећа се Наталија. „У излозима су се увек налазиле карамеле, а када би се појавиле чоколадне бомбоне, скакали смо од среће.”

„Са почетком кампање против алкохолизма [1985-1987] почела је несташица шећера, а затим су из продаје нестале и карамеле, од којих су људи такође правили алкохол”, сећа се Алексеј. „Али зато смо имали желе за 3 копејке и 100 грама сладоледа за 20 копејки. Данас је у Јакуску све како треба: све што нам је потребно имамо целе године, за сваки џеп, сваког нивоа квалитета. Али, по мом субјективном мишљењу, сладолед у СССР-у је био укуснији.”