Белоруски „драники“ (палачинке од кромпира), сибирски „пељмени“ (кувано тесто са надевом), кавкаски „шашлик“ (врста ражњића), одозго обавезно мајонез, а све то уз парче или два хлеба: оваква јела могли сте да нађете у свакој мензи Совјетског Савеза. Совјетска кухиња не само што је у себи сакупила најхрањивија национална јела свих народа СССР-а, већ је такође на основу њих створила и нека нова. У овом кулинарском миксу рођени су совјетски специјалитети.
Напитак „Бајкал“, створен 1973. године, требало је да постане совјетски пандан америчком „Пепсију“. Међутим, са „Пепсијем“ му је била заједничка можда само боја, као и разбуђујући ефекат на организам. Аутори напитка су екстракт направили на бази кантариона, сладића и смрекиног уља, што је „Бајкалу“ давало нежну арому и непоновљиви укус. Испоставило се, ипак, да кантариона нема у довољно за индустријску производњу напитка, и тада је замењен црним чајем, а затим екстрактом глога и јаребике.
У почетку је хематоген била мешавина говеђе крви и жуманцета, настала крајем 19. века у Швајцарској. У том облику она је стигла и у Русији и продавала се у апотекама као средство за побољшање крвне слике. За време Другог светског рата хематоген су давали војницима како би им обогатили исхрану, а крајем 40-их почели су да га производе у облику слатких штанглица за децу. У време несташице меса хематоген је био најприступачније средство да се надокнади гвожђе у организму, а осим тога, добро је ишао уз чај.
Омиљена совјетска барена кобасица појавила се 1936. године на иницијативу народног комесара за прехрамбену индустрију Анастаса Микојана. То су била времена оскудице и земљи је био потребан јефтин месни производ како би нахранила бројно становништво. Рецепт је обухватао говедину, свињетину, млеко, јаја и зачине, па су многи лекари чак препоручивали да се ова кобасица уврсти у дечју исхрану. Касније су се у њој појавили неки мање квалитетни састојци као што су соја и скроб, али је кобасица задржала своју популарност као „укус детињства“!
Ситан сир је у Русији омиљен. Сматра се здравим и деца се на њега навикавају од раног узраста. Није никакво чудо што су штанглице од слатког сира покривене чоколадном глазуром постале прави хит чим су почеле да се производе у СССР-у 30-их година. Многа деца су их добијала уместо сладоледа, како би се избегла прехлада. Најпре је асортиман био скроман: ванила и какао, али после распада СССР-а појавио се велики број чоколадица са сиром најразличитијих укуса: разних бобица, орашастих плодова, карамеле итд.
Традиционални руски кисељ у совјетско доба се од самосталног јела претворио у напитак, при чему је задобио облик инстант брикета. То је учињено за потребе војске, али је овај полуфабрикат брзо освојио и мензе. За припрему је потребно само 12 минута! А најнестрпљивија деца су просто гризла брикете без претходне припреме. Био је јефтинији чак и од сладоледа и увек доступан у продавницама.
У многим земљама се сакупља сок из дрвећа, али само у СССР-у дошло је до индустријске производње брезовог сока. Као и кисељ у брикетима, брезов сок је увек било доступан, јефтин и природан.
60-их година совјетски бродови су почели интензивно да лове рачиће у Антарктику и паста „Океан“ је била први производ направљен од ових ситних морских бића. Пре тога они су се користили само за исхрану животиња. Прва партија пасте појавила се у продаји 1972. године. У почетку људи нису знали шта ће с њом, али онда су одлучили да пробају (између осталог, захваљујући масовној реклами). Од ње су почели да праве сосеве и намазе. 80-их година у Калињинграду је почела производња сличне пасте „Корал“ од сира и маслаца.
Ове конзерве су биле прави симбол совјетског Савеза! Њихова производња је почела средином 50-их. Прича се да је Хрушчов лично одобрио нов производ Керченског рибног завода, тврдећи да ће то бити најпопуларнија ствар. Цена је била приступачна, тако да се производ допао масама. Домаћице су од ових рибица правиле супе, студенти су их јели као главно јело, а радничка класа као закуску уз алкохолна пића.
Конзервисан поврћни „кавијар“ (тип салате од уситњеног поврћа) производила је још 30-их година фабрика у Дњепропетровску, све док 1933. године није дошло до епидемије ботулизма од које је умрло преко 200 људи. Истрага је показала да су се људи отровали „кавијаром“ од тиквица који је произведен уз технолошку грешку. Производња је обустављена, све док „поврћни кавијар“ није рехабилитовао Хрушчов. Његова жена се, наиме, борила с вишком килограма и зато је радије бирала поврћне закуске, укључујући кавијар од тиквица. Јело му се допало и дао је налог да се цео СССР нахрани поврћним „кавијаром“.
Нежни суфле на танком бисквиту покривен црном чоколадом било је најбољи поклон у свакој прилици. Најпре је министар прехрамбене индустрије Василиј Зотов у Чехословачкој 60-их пробао суфле-бомбоне и совјетским кондиторским произвођачима дао задатак да направе своју варијанту. Уместо желатина користили су агар и бомбоне су добиле веома фин и интензиван укус. Затим их је пробао чувени посластичар московског ресторана „Прага“ Владимир Гураљник и на основу њих направио једну од најпопуларнијих торти у Русији под називом „Птичје млеко“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
