Пет чињеница о Деветој планети: мишљења руских научника

R. Hurt/Infrared Processing and Analysis Center/Courtesy of California Institute of Technology via AP
У јануару су астрономи Мајк Браун и Константин Батигин приметили на крају Сунчевог система девету планету. Поразговарали смо са астрономима о тајнама новооткривеног космичког тела.

Девета планета, коју су открили астрономи Калифорнијског технолошког института у Пасадени, може добити име по Дејвиду Боувију, будући да је пронађена само недељу дана после његове смрти. Како је за „Руску реч” изјавио Константин Батигин, Боувијеви фанови су већ покренули кампању на интернету.

Додуше, тек треба доказати да та планета заиста постоји. Према прорачунима астронома, потребно је 10-20 хиљада година да она направи цео круг око Сунца. Маса јој је десет пута већа од Земљине и пет хиљада пута већа од Плутонове. Научници већ износе хипотезе о њеном пореклу и претпоставке да се проучавањем нове планете може више сазнати и о самој васиони.

1. Девету планету је на удаљену орбиту могао избацити Јупитер или Сатурн.

У почетку се сматрало да је у Сунчевом систему било четири језгра, од којих су настали Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун. Међутим, могло их је бити и пет. И та пета протопланета се могла сувише приближити Јупитеру или Сатурну да би затим била одбачена на удаљену орбиту.

„Јупитер заиста многе објекте избацује на границу и изван граница Сунчевог система”, каже Натан Ејсмонт, водећи научни сарадник Института за космичка истраживања Руске академије наука.

2. Проучавање Девете планете може открити тајну порекла Сунчевог система.

Комета 67Р/Чурјумов-Герасименко и мисија на Плутон помогли су научницима да прикупе више података о формирању Сунчевог система. Девета планета може бити следећи корак у том правцу.

„Тела која су далеко од Сунца крећу се 30 пута спорије од Земље. Крајње је мала вероватноћа да се она сударе са другим објектима из космоса. Зато је површина древних небеских тела сачувана практично у првобитном облику. То може бити некаква прашина која се формирала у случајном судару ситних честица или комадића леда”, објашњава Леонид Ксанфомалити, доктор физичко-математичких наука из Института за космичка истраживања Руске академије наука.

3. Сами проналазачи сматрају да је Девета планета кључ за проучавање других галаксија.

„Девета планета се креће крајње елиптичном и веома великом путањом. То је велики изузетак у нашем Сунчевом систему, али је занимљиво да је то сасвим нормално за планете које се крећу око других звезда”, каже Константин Батигин. „Према томе, Девета планета је наша најближа веза са светом изван Сунчевог система”.

4. На Деветој планети највероватније нема живота. А можда га и има, али онда он има неке друге облике.

„Ових облика живота које видимо на Земљи тамо свакако нема”, сматра Ејсмонт. „Могуће је да постоје неки други облици. На пример, Сатурнов сателит Енцелад је покривен ледом, али испод слоја леда, по свему судећи, има воде. И тамо није тако хладно. Сада постоји теорија да живот не треба тражити близу Сунца, него на удаљеним планетама, у хладним деловима Сунчевог система, почев од Сатурна, а можда и још даље”.

5. Неће бити једноставно пронаћи планету и доказати да она заиста постоји.

Батигин и Браун се надају да ће у неколико наредних година уз помоћ телескопа успети да потврде своју теорију. Већ су поднели молбу за коришћење јапанског телескопа „Субару” у обсерваторији „Мауна Кеа” на Хавајима. Експериментална потрага за планетом праћена је и одређеним потешкоћама. Наиме, њено посматрање отежава слаба осветљеност далеких крајева Сунчевог система.

О Константину Батигину

Извор: АР
 

Батигин је рођен у Москви. Када је напунио осам година преселио се са родитељима у Јапан, где му је отац радио на Институту Riken. Шест година касније породица се преселила у Калифорнију, где је Константин по завршетку школе уписао универзитет Калифорнија, Санта Круз. Заједно са Мајком Брауном је радио на истраживању вреле унутрашње структуре Јупитера и ране динамичке еволуције нашег Сунчевог система. Сада су његова интересовања пре свега везана за област планетарне астрофизике.

О Мајклу Брауну

Извор: Reuters
 

Браун је професор планетарне астрономије на Калифорнијском технолошком универзитету, где ради од 1996. године. Специјализовао се на истраживању небеских тела на граници Сунчевог система. Познат је пре свега по истраживању Ериса (Ериде), најмасивнијег објекта пронађеног у Сунчевом систему за последњих 150 година, и по дебати о превођењу Плутона из класе праве планете у класу патуљастих планета. Њега је часопис Time 2006. године уврстио у списак 100 најутицајнијих људи, а један локални часопис Лос Анђелеса прогласио га је за најмоћнијег становника тога града.

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: