Нерођене морске немани: Најамбициознији пројекти совјетске ратне морнарице

Стаљинови ратни бродови

Совјетско руководство је још током 1930-их планирало да направи моћну океанску флоту како би се избалансирала моћ ондашњих водећих светских сила на мору. Због тога је највећа пажња посвећена стварању ратних бродова пројекта 23 „Совјетски Савез“.

Требало је да они буду највећи и најмоћнији бојни бродови средином 1930-их, дугачки 270 а широки 38 метара, са депласманом од 65.000 тона. Сваки брод би имао мотор од 200.000 коњских снага, тако да би развијао брину од 29 чворова (око 50 км/ч). Посаду би чинило приближно 1.300 морнара и морнаричких официра.

Главно оружје би им била артиљеријска оруђа калибра 406 милиметара која користе пројектиле тешке 1.105 килограма са дометом од 46 километара.

Ратни брдови би имали дебео оклоп, који би на појединим местима био широк и преко четири метра, и могао би да издржи експлозију једнаку снази експлозије 750 кг тротила.

Међутим, избио је Други светски рат те је совјетско руководство било принуђено да промени планове везане за изградњу ових џинова, јер је у том тренутку на фронту била потребнија другачија врста наоружања. Ниједан брод није завршен, а затечена конструкција је размонтирана и искоришћена за одбрану Лењинграда.

Када је рат завршен совјетска економија није имала довољно новца за тако амбициозан подухват. Временом су ти пројекти застарели, па је одлучено да се земља окрене стварању савременијег наоружања, попут носача авиона.

Десантна подморница

Нуклеарне подморнице пројекта 717 замишљене су као прва совјетска десантна подводна чудовишта предвиђена за неприметно искрцавање маринаца заједно са оклопном техником на непријатељску обалу.

Пројекат је покренут 1971. године. Свака подморница је била замишљена тако да носи 20 тенкова и лаких оклопних возила.

Поред тога, свака би имала у свом арсеналу 252 морске мине, шест торпедних лансера и два артиљеријска оруђа калибра 30 милиметара.

„Међутим, те подморнице нису направљене јер је средином 1970-их Москва морала хитно да се окрене стварању нуклеарних подморница наоружаних интерконтиненталним балистичким ракетама како би обезбедила паритет снага са САД, својим главним ривалом у Хладном рату. Због тога је совјетска власт одустала од пројекта ових десантних подморница и почела да ради на новим врстама подморница“, рекао је за портал Russia Beyond професор Академије војних наука Вадим Козјюљин.

Највећи совјетски носач авиона

Носачи авиона пројекта 1143.7 били би конкуренција највећим америчким носачима. Могли би да носе 70 млазних авиона, бомбардера и хеликоптера. Била би то комплетна пловећа ваздухопловна база.

Сваки брод пројекта 1143.7 имао би депласман од 80.000 тона (ради поређења, амерички носач авиона класе Nimitz има депласман од 90.000 тона). Сваки би био дугачак скоро 325 метара и широк скоро 70 метара.

Такви бродови би могли да проведу четири месеца на отвореном мору без свраћања у луку, а носили би тадашње најновије авионе Су-33, хеликоптере Ка-27 и осматрачке авионе Јак-44. Планирано је чак и да се наоружају противбродским ракетама „Гранит“ којима би се ове пловеће ваздухопловне базе браниле од непријатеља на отвореном мору.

Али Совјетски Савез се распао 1991. године тако да је Москва имала других проблема којима је хитно морала да се посвети у новој фази своје историје. Тако су нови пројекти носача авиона запостављени, а већ направљене бродске конструкције су размонтиране 1992. године.