Мрзео је „комуњаре“ и помогао Американцима да направе нуклеарно оружје, а био је Рус

Национальная администрация по физической ядерной безопасности/офис сайта Невада; Hoover Institution Archives
Пуковник Борис Пеш (1900-1995) био је типичан амерички „жестоки момак” 20. века. Мрзео је комунисте из дна душе, у Другом светском рату је готово самостално заузимао немачке градове и запленио све немачке ресурсе у вези са нуклеарном енергијом. А био је син руског свештеника.

Филмска ратна хроника из 1945. године приказује групу америчких и британских војника који се осмехују и машу у знак поздрава док из ослобођене Француске одлазе на исток према немачким градовима. Они су припадали сасвим посебној јединици, удруженом америчко-британском тиму мисије „Алсос”. Циљ им је био да се докопају немачких нуклеарних тајни пре Совјета, како би унапредили амерички и британски нуклеарни програм. И био је то огроман успех.

Борис Пеш

„Заплењени уранијум, документа и заробљени научници су за будући Пројекат Менхетн и предстојећи хладни рат имали вредност сувог злата”, објашњава британски историчар, стручњак за Други светски рат Марк Фелтон у документарном филму „Ухватити Хајзенберга: Задобијање немачких нуклеарних тајни”.

У овом документарном филму можете видети и особу која је предводила мисију „Алсос”. Био је то онижи, али снажан мушкарац са наочарама, пуковник Борис Пеш. „Да није било Бориса Пеша, не би било ни Хирошиме ни Нагасакија”, сматра руски историчар Иван Курила са Европског универзитета у Санкт Петербургу. Пеш је сигурно учинио све у својој моћи како би предухитрио Црвену армију у трци за немачким нуклеарним пројектом. На крају крајева, био је рођен као Борис Пашковски, а мрзео је комунисте који су му украли земљу.

Пеш против бољшевика

Мада је по рођењу био Рус, Борис Пашковски је на свет дошао на америчком тлу 1900. године. Његов отац Фјодор Пашковски, свештеник, служио је у Руској православној цркви у Америци. Одгајан у православној традицији и у двојезичном руско-енглеском окружењу, тринаестогодишњи Борис се 1913. године са својом породицом вратио у Руску Империју, задржавши ипак америчко држављанство, што се показало као веома важно за његов даљи живот.

1916-1917. отац и син су се прикључили руској армији која се борила против Немачке и Аустроугарске у Првом светском рату. Фјодор је био војни свештеник, а 16-годишњи Борис редов у артиљерији. Породица Пашковски, одани хришћани и монархисти, није прихватила комунистичку револуцију 1917. године и Борис се прикључио Белогардејцима, желећи да спречи бољшевике да преузму контролу над Русијом. Међутим, све је био узалуд.

„Напуштајући Русију на броду Црвеног крста, Пашковски је запамтио лица хиљада људи који су се тискали у пристаништу, надајући се да побегну из земље. Током година које су уследиле они који су тада напустили земљу сањали су о томе да се врате и освете бољшевицима”, записао је Олег Бејда, војни историчар, стручњак за руску емиграцију. После неколико година проведених у Европи Борис се вратио у САД, где је скратио презиме и постао Борис Теодор Пеш. Као и многи други бели емигранти, био је тврдокорни антикомуниста.

Пеш у контраобавештајној служби

Неко време Пеш је живео као обичан грађанин: жена, деца, црква недељом (наравно, православна). Селио се из Спрингфилда у Чикаго, а затим у Лос Анђелес, радећи у школама као наставник физичког васпитања. 1930. године поново се прикључио војсци, овога пута америчкој резерви. Команда је обратила пажњу на његово познавање руског језика и на вештине комуникације које је поседовао, па се очекивало да ће у случају мобилизације бити ангажован у контраобавештајној служби. Осим тога, како је Пеш касније сам признао, од 1925. године сарађивао је са FBI као резервиста.

„Никада није био званично запослен у FBI, али је могуће да је обављао неке специфичне задатке и информисао Биро о неким стварима”, претпоставља Иван Курила. У сваком случају, Пеш је 1940. године, већ као капетан, ступио у активну војну службу. За време Другог светског рата његова каријера је брзо напредовала: 1942. године мајор Пеш постављен је за шефа контраобавештајне службе у седишту 9. корпуса војске у Сан Франциску. Током 1942-1943. путовао је широм Америке борећи се против „унутрашњих непријатеља”, а пре свега против „проклетих комуњара”.

Касније, док је координисао безбедност америчког нуклеарног програма, Пеш није био љубазан према научницима са којима је радио. Посебно му је због својих левичарских ставова био мрзак Роберт Оперхајмер, будући „отац бомбе”. Сумњао је да је он шпијун Москве и чак тражио да буде одстрањен из пројекта, али генерал Лесли Гровс, Пешов шеф, инсистирао је да Опенхајмер остане у тиму.

Пеш у Европи

Иако можда за колеге није био „добрица”, Пеш се показао као изванредан официр током мисије „Алсос” (1943-1945), коју је предводио као заповедник. Научници и војници мисије дејствовали су храбро. Они не само што су били међу првим савезницима који су ушли у ослобођене градове 1945. године, него су све време иза линије фронта радили на томе да спрече Совјете да дођу да немачких нуклеарних открића.

Борис Пеш је био узор за све. На пример, у априлу 1945. године његова група је открила тајно складиште радиоактивног радијума у граду Вајда, само неколико сати пре него што су Совјети заузели град. Нажалост, радијум је био без заштитних капсула и зато веома опасан. Пеш није желео да ризикује животе својих војника, ставио је радијум у своју торбу и превезао га у својим колима до зоне савезничке контроле. Радиоактивна торба се све време налазила поред њега. Због тога је, како је посведочио један од посетилаца 92-годишњег Пеша 90-их година, чак и 50 година после рата „патио од болне опекотине од радијације на десној нози која му је остала из рата”.

Други пример Пешове одважности описао је Олег Бејда: иза непријатељских линија, уместо да чека америчку војску да стигне и заузме немачки град Танхајм, Пеш је из оближњег хотела телефоном позвао градоначелника града и рекао му: „Ја сам пуковник америчке војске, имате 15 минута да се предате.” Танхајм је одмах капитулирао, мада Пеш није имао довољно војника ни да изведе јуриш. Немци су насели на његов блеф. Није никакво чудо што су му, према сведочењима његових колега, војници били веома одани.

Пешове тајне

Пуковникове послератне активности нису тако добро документоване (односно, документа о њима још носе ознаку тајности). Од 1948. до 1952. радио је као војни представник у CIA, задужен за контроверзни програм PB-7, који је наводно био везан за антикомунистичку активност Америке у Европи и, између осталог, за убиства и киднаповања.

„Документа са којих је недавно скинута ознака поверљивости указују да је Пеш набављао велике количине информација које је PB-7 користио да поткопава просовјетске режиме”, пише Олег Бејда. На пример, кратак допис упућен Пешу од стране његовог заменика доказује да су 1949. године Американци сковали заверу за државни преврат у Албанији, али без успеха. Размере активности програма PB-7 у Европи и даље су непознате већем делу јавности. Целог живота Борис Пеш је тврдио да ништа не зна о програму PB-7, као и његове колеге.

Пензионисао се 1963. године и преостале 42 године живота провео пишући мемоаре, путујући по свету и понекад само у пролазу коментаришући неке специфичности свог посла. Борис Пеш је умро 1995. године и мада се Совјетски Савез распао 1991. године, Борис Пашковски никад се није вратио у Русију, земљу својих предака.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“