Како се руски космонаути враћају на Земљу

Тренинг и последње припреме

Полигон за спуштање свемирских бродова „Сојуз“ налази се у Казахстану. Месец дана раније група стручњака припрема све што је потребно за успешно атерирање брода. Бира се најпогоднија зона на земљи и проверава се да ли је површина равна и има ли неких препрека. После тога стручњаци израчунавају оптималну путању повратка са орбите и шаљу податке посади која се налази на Међународној космичкој станици.

Када до повратка остане 5-7 дана посада изводи завршни тренинг заједно са инструктором који се налази на Земљи. Тај тренинг траје 3-4 сата. Космонаути се заједно са инструкторима „преслишавају“, тј. излажу редом различите планове атерирања, па чак и ванредне ситуације.

После тога посада тестира свемирски брод и почиње да убацује терет који треба вратити на Земљу.

На дан повратка се космонаути опраштају са колегама, прелазе у модул за боравак и отуд херметички затварају станицу. Затим још једном провере да ли су врата добро затворена да случајно не дође до расхерметизације. После тога облаче скафандере и спуштају се у специјални одсек брода где ће се налазити до повратка на Земљу.

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Одвајање од МКС-а и улазак у атмосферу

Када је брод потпуно спреман, руководилац летова са Земље даје дозволу за одвајање. Командир посаде комаднује да се отворе механизми „Сојуза“ који спајају брод са Међународном космичком станицом. Одвајање траје 3-4 минута.

После одвајања Центар за управљање летовима убацује у рачунар свемирског брода податке неопходне за аутономно покретање. Посада је у вези са Земљом и проверава те податке. Брод укључује кочионе моторе када се довољно одмакне од станице.

На сајту агенције „Роскосмос“ је прецизирано да управо од тог момента зависи хоће ли се космонаути вратити на Земљу или не, јер се у том тренутку мења путања брода, смањује се његова брзина и он улази у атмосферу. Атмосфера служи као „природна кочница“ и смањује брзину брода све до тренутка када се отварају падобрани, чиме је омогућено меко приземљење. Од укључивања мотора до уласка у атмосферу космонаути контролишу процес и коригују га у случају потребе.

Тридесетак минута пре атерирања, док још није ушао у атмосферске слојеве Земље, брод се „расклапа“ на три дела: општи одсек, апарат који атерира и одсек са мотором. Апарат се безбедно враћа на земљу, а остали делови се запале и изгоре у атмосфери.

Улазак у атмосферу је за поједине космонауте једна од најтежих фаза.

„Осећај је такав као да је почела Нова година. Пуца и трешти на све стране. А то се у ствари одвајају општи одсек и део са мотором. Оптерећење брзо расте, тешко је дисати и говорити. Од трења се подиже температура у капсули“, сећа се космонаут Александар Самокутјајев који је летео у космос 2011. и 2014. године.

Атерирање помоћу падобрана

После уласка у атмосферу над капсулом се аутоматски отварају два падобрана, најпре падобран који је успорава, а затим главни. Они смањују брзину капсуле за 20 км/ч. На висини од око 5,5 километара изнад земље капсула одбацује свој термоизолациони слој који јој је до тог тренутка служио као заштита, да не изгори у слојевима атмосфере. Поред тога, из резервоара капсуле се избацују гориво и кисеоник јер постоји опасност од експлозије када капсула удари о земљу.

За то време хеликоптери прате лет капсуле све до атерирања. На 70 цм од земље се на капсули „Сојуза“ аутоматски пале мотори за меко спуштање који смањују брзину на 5-6 км/ч.

Када се капсула спусти на 450 изнад земље космонаути више не смеју да разговарају јер постоји опасност да се угризе језик или поломи вилица приликом атерирања. Када се капсула спусти на земљу командир посаде откачи падобран како се у случају јаког ветра капсула не би вукла по земљи.

После приземљења се близу капсуле појављују хеликоптери и спасиоци помажу посади да изађе. Космонауте одмах прегледају лекари, мере им пулс и притисак.

Александру Лазуткину, који је 1997. године провео 184 дана на орбиталној станици „Мир“, најнепријатније искуство је био управо ударац капсуле о земљу приликом спуштања.

„Отказали су нам елементи за меко спуштање па смо врло јако ударили о земљу. Ја сам после атерирања добио поремећај вестибуларног система, када окретање главе изазива мучнину. После то брзо прође, за дан-два“, сећа се Лазуткин.

По његовим речима, космонаутима је најбоље да по повратку на Земљу не праве нагле покрете.

„Не можете да вежете пертле јер ћете одмах пасти. У космосу се смањује калцијум у костима и оне постају слабе, крхке. Имали смо случај када је један члан посаде сломио прст само зато што је њиме закачио сто“, прича Лазуткин.

Први сан на Земљи

У првим данима после атерирања космонаути ваде крв и раде друге анализе. Резултати се узимају у обзир приликом наредних летова те зато ни случајно не треба јести штетну храну и пити алкохол, прича Сергеј Крикаљов који је на Међународној космичкој станици био шест пута, а у космосу је укупно провео 803 дана.

По његовим речима, човек се брзо ослобађа космичких навика (на пример, да гурне предмет према некоме уместо да га баци), али је ипак тешко заспати прве ноћи.

„Прву ноћ, чак и две, осећате се некако чудно зато што морате да пребаците ногу преко ноге или руку преко руке... У бестежинском стању тога нема. Али ипак се код куће заспи брже него у космосу“, сећа се Крикаљов.

Он такође тврди да после дружења на МКС-у космонаути по повратку кући настављају да се друже, и да пријатељство међу космонаутима траје годинама.