Совјети су били шампиони у борби против заразних болести, али постоји и друга страна медаље

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Совјетско здравство је важило и још увек важи за један од најбољих, ако не и најбољи здравствени систем на свету. Према статистици и информацијама које су износиле совјетске власти, послератни СССР је био врло успешан у борби против вирусних болести. Систем совјетског здравства никада није био суочен са ситуацијом која би се могла окарактерисати као епидемиолошка криза.

Друга година кампање вакцинације против грипа у Фабрици полиграфских машина врше лекари фабричке поликлинике и специјалисти Лењинградског научно-истраживачког института за епидемиологију и микробиологију „Пастер“, 01.07.1977.

В. Барановски/Sputnik

Јачању здравља целе нације доприносила је пропаганда личне хигијене као и кампање које су подстицале вакцинацију становништва. Са друге стране, судећи по свакодневним навикама совјетских грађана тешко је са сигурношћу тврдити да је број инфективних случајева био мали.

Главни проблеми са којима се суочио послератни СССР

Први проблем који дође на ум када се поведе реч о инфективним болестима је руски грип. Он је први пут забележен 1977. и трајао је до 1979. године. Грип се заправо појавио у Кини, где је првобитно и идентификован, али је вирус добио назив „руски“ (или једноставно „црвени“) јер је СССР био прва земља која је званично саопштила да се овај вирус појавио.

Сој „руског грипа“ је имао 99% сличности са H1N1 (истим оним сојем који је изазвао и пандемију „шпанског грипа“ 1918. године и пандемију „свињског грипа“ 2009). Управо из тог разлога се сматра да су пацијенти већином били млади људи до 25 година јер њихов организам никад није био изложен дејству H1N1 који је циркулисао по целом свету од 1940-их до 1950-их. Међутим, што се тиче броја инфицираних и умрлих од овог вируса практично је немогуће рећи било шта са потпуном сигурношћу. Зашто? Зато што су ти подаци били строго чувана тајна. Ни дан-данас нема исцрпних података о тадашњем ширењу грипа. Управо та чињеница је прорузроковала појаву многих гласина. Има и оних који тврде да је број умрлих од ове болести у Совјетском Савезу премашио милион људи. Присталице теорије завере су отишле још даље тврдећи да је „руски грип“ имао лабораторијско порекло и да је створен са циљем да побије омладину. Али све су то само приче. Ако се осврнемо на чињеницу да је претпостављена смртност од грипа у целом свету износила око 5-6 случајева на сваких 100.000 људи, можемо извести закључак да број умрлих и није био тако велики.

Слање оболелог од колере у инфективну болницу у Астрахан, 1970.

М. Начинкин/Sputnik

У лето 1970. године на југу СССР-а је букнула колера. Од ове вирусне болести највише је страдао Астрахањ. До краја августа је било вакцинисано скоро 200.000 људи, а хиљаде мештана и гостију су смештене у карантин. Захваљујући благовременим мерама број оболелих се смањио до почетка септембра.

Како је СССР излазио на крај са епидемијама?

Кључна ствар у успешној борби против епидемија била је благовремена реакција. Штавише, совјетска власт није прихватала никакве компромисе – у жариштима болести је примењивала и силу. На пример, када је у Астрахању букнула колера у овај град је послато 3.000 војника да одржавају ред и контролишу карантин. Војска је била упућена и на Крим и у Одесу.

Борба против епидемије колере у Астрахану. Слање пацијената из града под надзором лекара. Фотографија је објављена у часопису Совјетски Савез бр. 13, 1970.

Мај Начинкин/Sputnik

Други одлучујући фактор успеха СССР-а била је кампања усмерена на масовну имунизацију. Сви који су рођени у послератном Совјетском Савезу били су вакцинисани од туберкулозе, дифтерије и полиомијелита. Временом је у овај списак обавезних вакцина додата и вакцина против великог кашља, тетануса, малих богиња и заушки. Прочитајте наш чланак са детаљним подацима о случајевима везаним за вакцину против полиомијелита. У ситуацијама када се вирус брзо ширио убрзавала се и кампања која је подстицала вакцинацију (као у случају са колером), тако да се ширење болести заустављало у раној фази.

Програм имунизације праћен је и великом кампањом свеопште вакцинације и пропагандом личне хигијене.

Плакат „Грађани, вакцинишите се против колере“, рад уметника С. Иванова.

Свердлов/Sputnik

Пароле типа „Челичи се ако хоћеш да будеш здрав“ (навикавај се на хладноћу да будеш снажан и здрав) или „Ура за пешкире и сунђере! Ура за сапуницу!“ постале су свакодневица у Совјетском Савезу и преносиле се са колена на колено.

Ако желиш да будеш здрав – челичи се!

Archive photo

Совјетска анимација и промовисање вакцинација

Совјетска анимација је била неодвојиви део те кампање. На пример, готово је немогуће пронаћи некога ко је рођен у СССР-у и никада није одгледао цртани филм „Мојдодир“ („Мойдодыр“, он је још увек врло популаран).

Тај цртани је заснован на стиховима познатог дечјег песника Корнеја Чуковског и подстиче одржавање хигијене.

Иван Иванов-Вано/„Союзмультфильм“, 1954.

Други пример је култни совјетски цртани филм „О нилском коњу који се бојао вакцина“. То је прича о нилском коњу који се толико плашио вакцина да је побегао из болнице. Међутим ускоро се разболео па је донет на носилима у болницу где је пред лекаром поцрвенео од стида. Идеја цртаног филма је да деца (а можда и одрасли) схвате да се не треба плашити вакцине.

Леонид Амальрик/„Союзмультфильм“, 1966.

Зашто су навике совјетских грађана биле проблематичне?

Са друге стране, хигијенске навике и санитарне норме у СССР-у нису биле идеалне. Први пример су аутомати са газираном водом који су били веома распрострањени у целом Совјетском Савезу. Ко не би попио чашу хладне газиране воде кад „упекне звезда“? Проблем је у томе што су ти аутомати имали највише две чаше (а најчешће само једну). Просечан становник Запада би одмах скренуо пажњу на проблем личне хигијене, али совјетски грађани нису томе придавали нарочити значај.

Харисон Форман/Из архива корисника Leonoro Karel

Те чаше су лако могле преносити вирусе. На пример, крајем 1970-их је „руски грип“ лако могао да се преноси преко њих. Нема, међутим, никаквих података о томе јер истраживања која би указивала на везу тих аутомата са газираном водом и ширење инфекција никада нису објављена нити је та тема била јавно разматрана.

Други проблем који би могао да шокира данашњег човека (нарочито у доба епидемије COVID-19) јесу шприцеви за вишекратну употребу који су били неодвојиви део личне апотеке многих житеља Совјетског Савеза. Најчешћи начин дезинфекције шприцева било је њихово откувавање у кључалој води. Данас је познато да прокувавање не гарантује стерилност јер многи вируси опстају на температури кључања као на пример хепатитис Б или Ц (мислим да је ниво наших знања везаних за медицину знатно подигнут у току протекле године).

Хируршка сестра. СССР, Саратов, 15. јун 1971.

Јуриј Набатов/TASS

Било како било, и поред тога што нема података о случајевима заразе совјетски систем контролисања епидемија био је изузетно ефикасан у борби против инфективних болести и у њиховом искорењавању. Па ипак, остало је и много питања на која нема одговора.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!