Беријев Бе-1 – совјетски екраноплан који личи на свемирски брод (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Откако се појавио водени саобраћај конструктори и инжењери су покушавали да направе пловила која се крећу максималном брзином. Да би то постигли било је потребно смањити отпор који прави труп пловила приликом кретања кроз воду. Логика их је најзад довела до најрадикалнијег решења – да се потпуно искључи трење бродског трупа о површину воде! То је постало изводљиво када је направљен екраноплан.

Екраноплан је превозно средство које се креће по површини воде или по равном терену на копну користећи такозвани „ефекат тла“, а он се састоји у увећању аеродинамичког узгона и смањењу отпора.

У СССР-у је један од првих пројеката посвећених овој теми био експериментални рад Б.Н. Јурјева (1923), а прве практичне пројекте екраноплана остварио је познати изумитељ П.И. Гороховски у другој половини 1930-их.

Пројекат Беријева

Као што се може прочитати на специјализованом сајту Airwar.ru, конструктори таганрошког огледно-конструкторског бироа „Беријев“ су од почетка 1960-их радили на авионима који користе ефекат тла.

Централни аеро-хидродинамички институт (ЦАГИ) је 1963. покренуо серију експерименталних истраживања усмерених на пројектовање хидроглисера катамарана. За шему двоструког брода изабрано је неколико варијанти хидроглисера (са подводним крилима) по такозваном критеријуму четири тачке оптерећења.

У првој верзији, која је добила ознаку „А“, прамчана подводна крила су смештена испред центра масе, а крмена иза њега. За разлику од подводних крила, режим екраноплана се разликује по томе што у великим брзинама тежина апарата служи као противтежа узгону коју ствара крило малог издужења.

Модел Бе-1 конструисала је иницијативна група младих конструктора. Скоро цео је направљен од дрвета и снабдевен турбомлазним мотором M701C-250 чехословачке производње.

За време тестирања у Таганрошком заливу од јуна до октобра 1965. године пробни пилот Ј.М. Купрјанов је развио брзину од 160 км/ч.

Изведено је укупно 16 морских летова, како на мирном мору тако и на таласима високим око 0,4 метра.

Подводна крила и аеродинамично крило стварали су узгон који је износио свега 60% укупне масе хидроавиона, мада је према прорачунима потисак мотора био довољан за прелазак Бе-1 у режим лета са ефектом тла у коме му његова подводна крила не би представљала сметњу.

На основу модела Бе-1 у конструкторском бироу „Беријев“ припемљен је пројекат хидроавиона Бе-11 који може да прими 100 путника. Проучаване су варијанте са два мотора АИ-20 или четири мотора М337, или са истим бројем двопроточних турбомлазних мотора НК-7. Рад на овом пројекту није отишао даље од прелиминарних прорачуна.