Зашто је совјетски надзвучни путнички авион повучен из употребе?

Идеја стварања надзвучних путничких авиона у свету се појавила убрзо после Другог светског рата, да би током 1960-их већ била спроведена у дело.

Велика Британија и Француска су 1962. године постигле договор о заједничком пројекту надзвучног путничког авиона који је добио назив „Конкорд“. Истовремено је и СССР радио на сопственом пројекту Ту-144.

Било је велико питање чији ће авион први полетети и свако је гледао да престигне конкуренцију. На крају је то пошло за руком Совјетском Савезу.

Велики путнички авион пројектован у конструкторском бироу Тупољева извео је 31. децембра 1968. свој први пробни лет који је трајао 37 минута. „Конкорд“ је полетео тек 2. марта 1969. године.

Совјетски авион је био бржи од свог западног „колеге“ и могао је да се подигне на већу висину. Ту-144 је развијао брзину од 2.500 км/ч и узлетао на висину од 19.000 метара, док је „Конкордов“ максимум био 2.150 км/ч и 18.300 метара. „Они су веома слични“, тврдио је конструктор авиона Алексеј Тупољев. „Није ни чудо, јер оба авиона припадају истој класи, тј. имају готово идентичан број путника, брзину, висину лета и тежину. Сличност главних карактеристика резултирала је и сличношћу спољашњег изгледа“.

Битне разлике у конструкцији произилазиле су из чињенице да је „Конкорд“ био намењен за интерконтиненталне летове на релацији Европа – САД, док је Ту-144 предвиђен за летове на територији Совјетског Савеза.

Француско-британски авион је могао да лети изнад океана надзвучном брзином на мањој висини него совјетски путнички авион. Овај други је морао да се подиже на већу висину приликом пробијања звучног зида, јер би се у противном на зградама испод њега тресли зидови и прозори, а људима би могао бити оштећен слух. Отуд и разлика у тежини, потрошњи горива и многим другим показатељима.

Пуштање Ту-144 у серијску производњу почетком 1970-их било је помрачено трагичним догађајем. Први серијски совјетски надзвучни путнички авион се 3. јуна 1973. године распао у ваздуху на међународној ваздухопловној изложби у Ле Буржеу и пао на стамбено насеље.

Погинуло је шест чланова посаде и осам становника насеља. Истрага није утврдила никакве кварове у раду система Ту-144, као ни узрок пада авиона.

И поред свега, производња Ту-144 је настављена. Направљено је укупно 16 летелица. Две су саобраћале на линији Москва – Алма Ата, отвореној 1977. године.

Авион је летео на висини од 17.000 метара брзином од 2.000 км/ч, и преваљивао је 3.260 километара за два сата (док је обичним авионима требало пет сати).

„Надзвучни се подизао под тако великим углом нагиба да смо се осећали као у космичком броду за време лансирања: ноге су нам биле изнад глава, мотори су урлали а оптерећење је, чини ми се, трајало још два-три минута после одвајања од писте“, сећао се један путник. „Постепено се притисак на наслон седишта смањио, угао успона такође...“ Убрзо затим, док још нисмо изашли на чисто небо, преко разгласа је саопштено: ’Поштовани путници, наша висина је 11.000 метара, брзина 1.200 километара на час...’ Ура, летимо брже од звука!“

„Висина 17.000 метара није исто што и 10.000, па чак ни 12.000... Покривач од облака изнад којих смо летели био је толико далеко да се чинило као да лежи на земљи. То се посебно примећивало тамо где су облаци раздвојени и види се земља, и на њој сенке од облака које се готово подударају са облацима. А до њих је читав бездан простора преливен заслепљујућом светлошћу Сунца“, написао је одушевљени путик.

Ту-144 је на линији Москва – Алма Ата извео 55 летова и превезао 3.284 путника пре него што је у СССР-у одлучено да се обустави комерцијална примена надзвучних авиона. Повод је било принудно спуштање авиона током испитивања новог мотора у мају исте године, када су погинула два члана посаде.

Прави разлог је, међутим, била економска неисплативост коришћења надзвучних авиона за превоз путника. Карте за Ту-144 биле су скоро двоструко скупље од обичних и зато су авиони често летели полупразни. Трошкови горива, опслуживања летелица и одговарајуће инфраструктуре на земљи били су огромни, а није било планирано отварање комерцијалних линија у правцу Европе.

После обустављања производње постојећи примерци Ту-144 коришћени су за превоз терета, као и за вежбовне и пробне летове. Ови авиони су 1993. примењени у заједничким руско-америчким истраживачким програмима.

Западни сабрат совјетског Ту-144 имао је више среће. У Европи и САД је било доста бизнисмена спремних да уложе већу суму новца како би океан прелетели за три и по сата. „Конкорди“ су престали да се користе тек 2003. године после скока цена горива, чиме је стављена тачка на превоз путника надзвучним авионима.