„Јаблочковљеве свеће“ – овај израз је крајем XIX века знао сваки човек који се интересовао за технику. Изум руског научника постао је сензација од Лондона до Лос Анђелеса. Његове такозване „свеће“ су током прве две године постојања обасјале све велике градове света. Улица Опере у Паризу, Лувр, позориште „Шатле“, мост преко Темзе, лука Хавр и Лондонско позориште, Бољшој театар у Петербургу, дворци персијског шаха, дворци краља Камбоџе... свуда су сијале руске „свеће“.
Павел Јаблочков је рођен 1847. године у Саратовској губернији (преко 700 километара од Москве). О његовом детињству није сачувано много података, али се зна да је од раних година био врло радознао и веома талентован за прављење различитих конструкција.
Павел Јаблочков, 1866.
Јавно власништвоСтекавши кућно образовање, Павел је уписао Саратовску гимназију, а затим Војно-инжењерску високу школу у Санкт Петербургу. Управо на војном терену је проучавао тему која га је жарко занимала – електричну струју.
Истина, тих година мало ко је делио његово интересовање. Конзервативна војна средина није одобравале такве експерименте, па је 25-годишњи Јаблочков напустио војску. Постао је електротехничар. Нашавши истомишљеника у свом пријатељу Николају Глухову, отворио је с њим радионицу у Москви. Пријатељи су планирали да по наруџбини израђују електричне апарате. Успут је Јаблочков наставио да експериментише.
Једном приликом је приметио да су се две угљеничне електроде случајно додирнуле у електролитичкој ћелији и појавио се јарки електрични лук. То га је навело да покуша да изради електролучну сијалицу без регулатора, данас познату као „Јаблочковљева свећа“.
Међутим, пријатељи нису имали среће са наруџбинама. Научник се превише бавио експериментима, а премало продајом, па је радионица пропала. Како би некако поправио своју финансијску ситуацију, Јаблочков је желео да оде у Америку на Филаделфијску изложбу где би представио своје изуме. Али новца је имао довољно само за одлазак до Париза.
У Француској је Јаблочков посетио часовничарску радионицу фирме Абрахама-Луја Брегеа. Павел му је показао свој изум и предузетник му је понудио посао.
У Великој Британији је 1876. године одржана Лондонска изложба физичких инструмената на коју је Јаблочков упућен као представник фирме Бреге. Ту је свету први пут показао своју електричну сијалицу, за коју је затим добио патент. Вест о проналаску „руског светла“ брзо се прочула. Узгред, управо тај израз је по Јаблочковљевој жељи изгравиран на свим његовим уличним светиљкама.
Сам Луј Бреге није ушао у посао продаје електричне сијалице, али је Јаблочкова упознао са Огистом Денејрузом, француским изумитељем који је у томе видео велики потенцијал. Денејруз је преузео трговинска питања на себе, као и промоцију новог изума и продају широм света, док је Јаблочков пратио процес производње и наставио да ради на усавршавању свог изума. А имао је на чему да ради.
Прва верзија „свеће“ горела је око сат времена. Научник је то време удвостручио. Тако је сијалица трајала као и обична свећа, а притом је давала много више светла и била поузданија. Изгореле делове „свеће“ у почетку су замењивали људи за то задужени ручно, али затим је Јаблочков смислио конструкцију која је прегореле сијалице мењала аутоматски.
Јаблочковљеве свеће у опери Париза
Јавно власништвоУспех „свећа“ је Јаблочкова потпуно занео. Изумитељ је 1878. године одлучио да производњу пренесе у Русију и поверовао да се ради о веома профитабилном подухвату. Он и његови другови су откупили право на производњу сијалица од Денејрузове компаније за милион франака.
Притом је већи део ове суме дао сам проналазач, продавши све своје акције у компанији. Тако се појавила организација са врло дугим називом: „Партнерство електричног осветљења и производње електричних машина и апарата – П. Н. Јаблочков, проналазач и Ко“. Њихове сијалице су обасјале трг испред Александринског театра, Дворски мост и тржницу Гостини двор у Петербургу, а такође су се појавиле у војним судовима и фабрикама.
Хипдром у Паризу осветљен са 128 Јаблочковљевих свећа
Јавно власништвоПа ипак, Јаблочков није успео да у Русији развије успешан бизнис и то из више разлога. Градске власти у Русији нису подржале масовну електрификацију градова помоћу „свећа“ (имали су већ уговор за гасне лампе). Осим тога, многи резервни делови за сијалице морали су се наручивати из иностранства, јер Русија тог доба није поседовала довољан ниво техничке опремљености.
Али много значајнији разлог што су „свеће“ опстале толико кратко биле су инкадесцентне сијалице. „Јаблочковљеве свеће“ нису издржале конкуренцију са чедом Томаса Едисона и сијалицом другог руског научника, Александра Лодигина. Инкадесцентне сијалице су убрзо биле упоредиве по количини светлости са „свећама“, али су биле јефтиније и могле су да раде 1.000 сати и више.
Павел Јаблочков
SputnikПавлу Јаблочкову није ништа друго преостало него да се бави другим истраживањима струје. Често је путовао из Француске у Русију, али нигде није могао да пронађе место за себе, јер је славу познатог проналазача у земљи већ изгубио, а у компанији Денејруза, у којој је још био запослен, није имао ни акција ни утицаја.
Напорна путовања и стални рад на проналасцима поткопао је Јаблочковљево здравље. Преживео је два мождана удара.
Пред крај своје каријере 1892. године дефинитивно се вратио у домовину. Ту су му остали само одани пријатељи и рођаци. Настанио се у хотелу „Централни номери“ који се сматрао једним од најјефтинијих у граду. У својој соби Јаблочков је опремио малу лабораторију и до краја живота наставио рад на својим изумима, између осталог, на пројекту осветљења Саратова. Међутим, подухват није успео да заврши.
Јаблочков је умро 1894. године, а сахрањен је у породичној гробници на црквеном гробљу у околини села Сапожок (Саратовска област).
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
