„Руски Бермудски троугао“: Шта се крије у Сабљинским пећинама и зашто у њима нестају људи?

Железничка станица Сабљино удаљена је 40 километара од Санкт Петербурга. Ту је мало насеље кроз које протиче река Тосно. Ово место је добро познато у руској историји. Наиме, у насељу Уљановка (некадашње Сабљино) живела је сестра Владимира Лењина. Код ње се он 1905-1906. скривао од царске полиције. На истом том месту, испред куће Лењинове сестре, пионирску заклетву је положио будући руски председник Владимир Путин. Његова породица је у овом насељу имала викенд кућу. Међутим, Сабљино је највише познато по подземном лавиринту пећинских ходника дугачких неколико десетина километара. У њега се може ући кроз 14 пећина на обали реке.

Denis 888/Википедија

Многим подземним деоницама овог лавиринта мештани су дали незваничне називе: „кланица“, „гиљотина“, „мухоловка“, „трамвај“... „’Трамвај’ значи да том деоницом пролази много људи – као у трамвају кад је највећа гужва“, кажу они. У овим пећинама има много таквих, мање-више проходних и опасних „трамваја“ и „кланица“. Тај лавиринт се сваке године мења – поједини сводови се обрушавају, али се зато неки други појављују.

Како су настале Сабљинске пећине?

У 18. веку је на обалама реке Тосно вађен кварцни песак који је касније теретним чамцима транспортован у Санкт Петербург и коришћен у императорској фабрици стакла. Сматра се да су се пећине формирале управо услед ове активности.

Алексеј Даничев/Sputnik

Интензивна изградња у Санкт Петербургу је спласнула 1922. године, а река Тосно је постала знатно плића, тако да се више није исплатило њоме превозити песак у град. Мајдан у Сабљину је затворен, а километарски подземни ходници су напуштени. Од тада се природа сама „брине“ о њима. Деценијама су подземне воде подлокавале песак и тако изазивале топографске промене.

Совјетски период

„Мени су и отац и мајка из тог краја. Бака ми је причала како су се они у првим данима окупације у пећинама скривали од Немаца“, сећа се бивши житељ Уљановке.

Затим су се у њима скривали одбегли затвореници, дисиденти, бандити и људи које је на неки начин привлачио живот у подземним ходницима. По речима једног анонимног „пећинског човека“, 1982-1984. овде је увек живело око 300 људи.

Denis 888/Википедија

„Било је то нешто крајње необично. Људи су обитавали у овим подземним ходницима. Било их је на десетине. Читали су филозофске трактате, размишљали о перспективама нове револуције...“, причао је Алексеј Гуревич, члан једне такве групе која је носила назив „Ходочасници“.

Многима никако није одговарало постојање оваквог подземља. „Највећу подземну дворану, у коју је могао стати цео дворац за конгресе, ми смо звали ’Лешине’ јер је у њу неко редовно одозго убацивао мртве псе, очигледно да би истерао ’пећинске људе’“.

Међутим, дешавало се и нешто заиста језиво. „С времена на време би неко нестао без трага. Најпре се мислило да га је ухватила полиција или тајна служба, али ускоро је постало јасно да то није тако. Када је нестао један руководилац групе почеле су да круже гласине о некаквој злој сили. Ја не знам шта је то било“, каже Алексеј.

Нестанак

Данас се организују легалне туристичке екскурзије у Сабљинске пећине [сајт на руском], па чак и ноћења, тј. новогодишња ноћ, Ноћ вештица и ноћење када падне петак 13. Сматра се да су пећине леве обале реке Тосно безбедне. Улазница за њих кошта 550 рубаља (8,7 долара). Пећине десне обале се још увек третирају као „дивље“. Тамо се често обрушавају сводови и не организују се туристичке екскурзије (мада улаз није забрањен). Људи ипак радије посећују њих, без обзира на очигледну опасност.

Poilklad/Википедија

Оксана Чуднова, једна од оних који су посетили пећине 2007. године, каже: „У Бисерној пећини је лако изгубити се. Најнепријатнији су уски пролази, широки таман толико да се може проћи и високи највише 50 цм. Додуше има и ’симпатичнијих’ места“.

Спелеолози који су истраживали пећине кажу да у њима постоји феномен подземног „житког песка“ или „пешчаних мочвара“. Највероватније људи нестају тако што их тај песак прогута.

У разговорима о Сабљинским пећинама често се може чути и верзија да су оне далеко дуже него што се обично мисли, и да се протежу до Санкт Петербурга или чак до Ладошког језера (преко 70 км), те да су можда ти ходници намерно прокопани у војне сврхе.

Један број љубитеља ових пећина је убеђен да су оне, заправо, просторно-временска аномалија попут оне која је приказана у серији „Тама“ („Dark“) америчке компаније Netflix. „Једном се догодило нешто доста чудно. Разговарао сам са женом која је била кустос тамошњег музеја, а када сам желео да кренем она ме пажљиво погледа и рече: ’Пре неколико година је долазио човек у истом таквом оделу и поставио иста питања’“.

Denis 888/Википедија

Изнад Сабљинских пећина је постављен крст у знак сећања на погинуле геологе, географе и спелеологе, а доле у пећини је направљена капела која може да прими 60 људи. То је једина поздемна капела у Русији. „Пећински људи“ имају и друго место које их подсећа на погинуле – то је импровизовани гроб у подземљу где је уобичајено да се остављају ствари погинулих или нешто за њих (углавном цигарете). „Ми смо 1983. године ту оставили Маринкин фењер, а 1984. Валентинов шлем“, сећају се они.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!