Како сам се заљубио у Туву, један од најконтроверзнијих крајева Русије (ФОТО) 

Мајкл Клајн
Ова република на југу Сибира је место где живи мали број етничких Руса. Мајкл Клајн из САД је трипут посетио ово парадоксално место, које представља мешавину религије, култура, језика, архитектуре и епоха. Ево шта је написао о својим авантурама. 

 „Био је то пастир који се старао о својим животињама. Радио је исти посао који су његови преци радили годинама и носио исту одећу какву су они носили. Једина разлика је била у томе што је извукао свој смартфон да би се са мном фотографисао. Тува је наставила да ме изненађује својим контрадикторностимаˮ, пише Мајкл Клајн у књизи „Моје авантуре у Тувиˮ. 

Мајкл је рођен у Сједињеним Државама и дуго је живео у Њујорку, док се 2020. није преселио у Барселону. Последњих десет година радио је као возач за Uber. Он је један од ретких странаца који посећују Републику Туву, на самој граници Монголије. Био је тамо три пута. 

„Знао сам да део популације води номадски начин живота и могао сам да видим на снимцима да је то заиста лепо место. Али оно што сам замишљао и шта то стварно јесте су две сасвим различите ствариˮ, каже он. 

Богу иза ногу   

„1999. године наишао сам на филм 'Џингис блуз', документарац о слепом блуз певачу који открива музику Туве. Пронашао сам га баш у правом тренутку мог живота када сам пролазио кроз неке тешке тренуткеˮ - тако је почело његово интересовање за Туву. 

Пошто ништа пре тога није чуо о Туви, био је очаран њеном музиком: тувинским грленим певањем. Почео је да одлази на концерте тувинских група на турнеји у Америци. „Никада нисам пропустио неки њихов концерт и био сам спреман да путујем осам сати колима како бих присуствовао тим догађајимаˮ, присећао је Мајкл. Ускоро се између њега и чланова група, пре свега групе Алаш, родило пријатељство и они су га позвали да види Туву сопственим очима. Пре тога никада није био у Русији.  

„Као возач Убера у Њујорку често сам возио Русе. Када бих им рекао да сам посетио њихову земљу, питали би ме да ли сам био у Москви или Санкт Петербургу. Када бих им рекао да сам био у Сибиру, у Републици Туви, неки за то место никада нису ни чули, док су се други питали зашто би неко уопште ишао тамо!ˮ - каже он. 

Престоница Туве, Кизил, налази се 4.658 километара од Москве. Ту нема мегалополиса, развијене бизнис средине ни великог броја туриста. Око 80% територије републике заузимају планине, а преостали део чине углавном степе. На територији на којој би могле да се сместе три Швајцарске живи 332,5 хиљада људи. 

„Мој први утисак је био да се налазим буквално Богу иза ногу и да је тамо врло тешко стићи. Данас постоји директан лет од Москве до Кизила, али када сам ја тамо путовао  није било таквог лета. Путовао сам десет или десет сати од Њујорка до Москве, затим дуго чекање до следећег лета у Абакан, Хакасија. А одатле шест сати таксијем до Кизилаˮ, присећа се Мајкл. 

На северу и истоку Туве леже Сајанске планине. „Када сам прошао Сајанске планине, пејзаж се стварно променио. А када стигнете до границе Туве све изгледа надреално. Бескрајна степа је заиста лепша него што можете да замислитеˮ, каже он. 

Мешавина Азије и Русије 

„Тувинци имају монголске црте лица, али су посебан народ, који се разликује од Монгола. Има их око 300 хиљада. То је врло мали народ и веома јединственˮ, каже Мајкл Клајн.

Одмах пада у очи како мали број етничких Руса живи у Туви, само 16% према попису из 2010. Тувинаца је 82% и многи од њих у свакодневном животу радије говоре тувински. Руски се у школама предаје као страни језик. 

„По мом искуству доминантан језик је тувински, али већина течно говори руски, само што се не може често чути. Нисам упознао много етничких Руса, али их има. Понекад бих ушао у продавници и изненадио се што за касом видим Руса или Рускињуˮ, каже Мајкл. Он је имао среће што су га скоро увек пратили познаници из Туве, јер Тувинци генерално слабо говоре енглески. 

Остаци из совјетске прошлости Туве такође се могу свуда видети. „Изгледају помало непримереноˮ, сматра Мајкл. „Али су добро подсећање да се налазите у Руској Федерацији.ˮ

Најочигледније подсећање је огроман споменик Лењину на главном тргу града. Али Мајклу је нешто друго привукло више пажње: „Куда год бих отишао, наилазио сам на споменике посвећене Другом светском рату. Тувинци су се борили против нациста заједно са руском војском, за шта ја као Американац никад нисам чуо. У скоро сваком селу посетио сам споменик на коме су била наведена имена мештана који су погинули у рату. Учинило ми се да је то врло занимљиво.ˮ 

Зашто би неко уопште ишао тамо?  

Мајкл је Туву први пут посетио 2016. и тамо остао 15 дана. Већ годину дана касније се вратио. Његова познаница из Туве му је рекла: „Кад једном удахнеш ваздух Туве, он ће те увек дозивати да поново дођеш.ˮ „Могу потврдити да је то истинаˮ, слаже се он.  

Други пут је дошао на међународни фестивал грленог певања, где је добио звање амбасадора тувинске културе у Америци. Годину данас касније посетио је симпозијум о тувинском грленом певању. Хтео је да дође и 2020. године, али су га спречила ограничења због ковида. 

„Пејзаж и окружење су апсолутно прелепи. Фотографије и снимци не могу пренети колико је то фантастично. Где год сам се налазио, увек сам могао да видим планине. А ту су планине свих боја, облика и величина. То је лепота празнине, а ако пажљивије погледате, ту има много тога више од равне земље. 2018. године група пријатеља ме је одвела да видим Чаа Кол. Било је тако невероватно да нисам могао да престанем да се смејем. Пријатељи су ме питали шта није у реду, а ја сам могао само да кажем: Ништа на свету није тако лепо, то мора да је фотошоп!ˮ, присећа се он.  

„Још једна ствар која ме је одушевила је љубазност људи које сам упознао. Нашао бих се у малим селима када бих посећивао породице неких мојих пријатеља и увек бих добио више хране него што могу да поједем и увек сам имао место да преспавам. Били су према мени врло љубазни иако нисам говорио њихов језик. Добио бих све што бих тражио. Било је то стварно искуство које учи скромности. Већина њих је била импресионирана што сам прешао тако дуг пут да видим њихову земљу и научим њихове обичајеˮ, каже Мајкл. 

Многи Туву познају и као место где се мешају будизам и шаманизам, и то лако може да осети чак и човек који није дубље упознат са религијом, признаје Мајкл. 2016. године један друг га је повео у авантуру на крајњи запад Туве.

Његов син је добио коња као награду на такмичењу у грленом певању и предстојао им је дуг пут у Бај-Тајгински рејон да преузму награду од породице номада. Успут су се много пута зауставили на светим будистичким местима и за дрвеће везивали кадаке, разнобојне комаде тканине. 

„На повратку смо се зауставили у будистичком храму у близини села Чада, што је веома свето место. Не знам да ли је то било због узбуђења што сам се нашао тако дубоко у тувинској унутрашњости или сам заиста нешто осетио, али расплакао сам се. Не могу ни да опишем шта сам  тамо осетио, неку врсту енергије, нешто што фотографије, снимци, па чак ни речи не могу да пренесуˮ, присећа се он. 

Касније је нешто слично осетио на другом светом месту које се назива „Отисак будиног стопалаˮ. Тувинци верују да се управо на том месту Буда спустио с небеса. „То је једно од мојих омиљених места и невероватно је лепо. Тамо сам осетио сличну енергијуˮ, каже он. 

Место које ће мало ко доживети  

Истину говорећи, Тува нема најбољу репутацију. Кизил је најопаснији град у Русији са највећим бројем убистава по глави становника, а Тува је најсиромашнији руски регион и најлошији по квалитету живота. Мајкл каже да је знао све то пре доласка, али да га то није поколебало.  

„Сва места имају опасне делове и лоше људе и они су прилично очигледни. Нисам имао никакве проблеме на мојим путовањима у Туву, али такође нисам сам излазио ноћу и избегавао сам барове. Да будем искрен, осећао сам прилично безбедноˮ, каже он. 

Али, говорећи о Туви, он је убеђен да то није место за сваког. Људи који тамо одлазе обично се интересују за грлено певање или за шаманизам, а те две ствари су највеће знаменитости у Туви, сматра Мајкл. 

На Фејсбуку Мајкл води групу под називом TUVAN MUSIC, која има већ око 5.000 чланова. Неки од њих су већ посетили Туву и спремни су да поделе своје искуство. 

„Пропутовао сам доста света: Европа, Централна Америка, Јужна Америка, али никада нисам био на тако лепом месту као што је Тува. Када тамо стигнете, просто знате да сте на посебном месту, месту које ће мали број људи имати прилику да доживиˮ, сматра он. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“