Почетком XX века руски хемичар и фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је комплексан процес фотографисања у боји који даје изузетно живописне фотографије са мноштвом детаља. Његова визија фотографије као едукативне и просветитељске форме посведочена је са посебном јасноћом на његовим фотографијама архитектонских споменика са историјских локација широм Русије.
Основни део колекције Прокудина-Горског ушао је у састав америчке Конгресне библиотеке, а овај руски фотограф је у Америци такође развио бизнис производње разгледница у боји и илустрација у књигама. Године 1914. његова компанија је променила назив у Biochrome.
Први прикази
Међу публикацијама са колор фотографијама Прокудина-Горског налази се и велики албум објављен 1913. године поводом тристогодишњице династије Романов. Илустрације су обухватале његове репродукције гравура начињених за албум који је 1673. године уручен цару Алексеју Михајловичу у спомен на његовог оца Михаила Фјодоровича, првог цара династије Романов.
Једна гравура приказује свечани догађај од 21. фебруара 1613. године, када се народ заклео на верност новоизабраном цару Михаилу на Црвеном тргу. Детаљи овог догађаја су предмет историјских дискусија, а приказ народа је маштовита реконструкција.
Фотографска репродукција: Сергеј Прокудин-Горски
Па ипак, гравура приказује грађевине које постоје до наших дана. Главна архитектонска структура је, наравно црква Василија Блаженог са бројним куполама. И позадини су зидине Кремља са високом Спаском кулом, првобитно названом Фроловска, а у XVII веку познатом и као „Јерусалимска“.
Иза зидина су шематски приказани Звоник Ивана Великог и куполе које чине Саборни трг у центру московског Кремља. Као један од најкарактеристичнијих архитектонских ансамбала на свету овај комплекс грађевина обухвата и Успенску цркву, централни храм Русије до 1917. године.
Арханђео Михаило
Сваки споменик архитектонског ансамбла московског Кремља има специјалну улогу, али ниједан није величанственији од цркве Арханђела Михаила, царске некрополе. Михаило се поштује као заповедник небеске војске и обично је приказан с мачем. Арханђео Михаило је као представник највише божанске моћи изабран за заштитника московских владара.
Архангељска црква је подигнута 1505-1508. године. Започета је на врхунцу градитељске активности Ивана III Васиљевича седамдесетих година XV века, а завршио ју је његов син велики кнез Василиј III Иванович (владао од 1505. до 1533. године). Црква је подигнута на месту ранијег храма истог имена, сазиданог 1333. године за време владавине великог кнеза Ивана Калите. Заузима посебно истакнуто место на јужној страни Саборног трга са погледом на реку Москву.
Као архитекта нове Архангељске цркве у руским летописима се наводи Алевиз Нови како би се разликовао од „старијег“ Алевиза, који је саградио североисточне зидине московског Кремља. Његов идентитет је недавно са великом вероватноћом утврђен као Алоизио Ламберти да Монтањана, ученик Маура Кодусија из Венеције. Постоје јасне сличности између архитектуре касног XV века у рејону Венеције и радова Алевиза у Москви.
Алевиз се упутио у Русију захваљујући изасланичкој мисији Дмитрија Ралева у Венецији и другим северним италијанским градовима 1500. године. У Москву је стигао 1504. године након што је у Бахчисарају подигао палату за кримског хана Менгли-Гиреја. Почетком 1505. године радио је на храму који ће током скоро два века бити гробница руских великих кнежева и царева, све до Петра Великог, који је сахрањен у цркви св. Петра и Павла у Санкт Петербургу.
Руско-италијанска мешавина стила
На први поглед Архангељска саборна црква представља јасан пример италијанског периода архитектуре московског Кремља. Декоративни детаљи фасаде посебно су блиски ономе што се може видети на венецијанским споменицима с краја XV века, као што су трабеације и забати Велике школе Сан Марко. Италијанске црте су уочљиве и на четири богато украшена клесарским радом и осликана портала од кречњака, од којих се три налазе на западној фасади. Централни портал је окружен фрескама на тему Страшног суда и прихватања хришћанства у Русији.
Упркос „модерним“ западњачким елементима, Архангељска црква у поређењу са нешто старијом Успенском црквом представља повратак традиционалном тлоцрту у облику крста уписаног у квадрат, при чему су краци крста у ентеријеру представљени широким бродовима цркве. За ентеријер такође су карактеристични масивни четвороугаони стубови какви се срећу у раним црквама Новгорода и Владимира.
Међутим, овај наизглед архаичан тлоцрт подсећа на дизајн венецијанских грађевина, као што је црква св. Марка, на пример, које такође трпе утицај византијске архитектуре. Сличности су још уочљивије приликом поређења са мањим венецијанским црквама ренесансног периода.
Ови мотиви италијанске архитектуре XV века били су још видљивији почетком XVI века, када је црква Арханђела Михаила имала отворену галерију са стубовима дуж свих зидова осим источне фасаде. Такве галерије у екстеријеру биле су карактеристичне за северну италијанску архитектуру, мада се појављују и код цркава из XII века, насталих у епохи Владимиро-Суздаљске кнежевине.
Стална дорада
Од времена изградње црква Арханђела Михаила је претрпела значајне модификације. Оне обухватају измену крова, чији првобитан облик је, у црвеној и црној цигли, почивао директно на контурама цилиндричних сводова. Садашњи метални кров покрива забате у облику шкољки и засењује орнаменте на врху забата.
Ипак, искласане шкољке у кречњаку – венецијански мотив којем су се руске архитекте касније дивиле – остале су нетакнуте. Њихове префињене круне украшавају зидове од цигле који су хоризонтално подељени на два нивоа комплексом лукова, пиластера и карниза.
Доњи ниво фасаде изгледа као аркатура уздигнута над оштро оивиченом основом од кречњака. Два нивоа раздваја карниз на класичним стубовима. Ова необична примена класичних елемената на фасади ствара скулптуралност архитектонске форме.
Трабеација горњег нивоа издваја забате у облику шкољки и раскошно украшеним кровом појачава утисак импозантне правоугаоне конструкције. Контраст између зидова од цигле и декоративних елемената у кречњаку првобитно је био акцентован наношењем црвене боје на циглу – што је карактеристика изгубљена у XVIII веку када су зидови покривени штукатуром.
Ритмичка сегементација структуре наглашена је помоћу пет травеја (уместо уобичајена четири) неједнаке дужине на северној и јужној фасади. Мањи пети травеј на западном крају обухвата трећи ниво са специјалном галеријом за супругу великог кнеза и њену свиту.
Декор ентеријера
Најстарије фреске на унутрашњим зидовима цркве настале су крајем XVI века, за време владавине Ивана Грозног. Само поједини фрагменти фресака из тог периода сачувани су до данас.
У свом садашњем изгледу фреске датирају из средине XVII века (1652-1666) и начинила их је група мајстора на челу са Симоном Ушаковом, најпознатијим руским иконописцем тог периода. Западни зид обухвата особито живописан приказ Судњег дана.
Осим религијских тема слике приказују познате руске владаре. На пример, масивни стубови садрже ликове великог кнеза Владимира, кнегиње Олге, мученика кнежева Бориса и Глеба, као и других личности из ране средњовековне Русије. У доњем делу зидова приказани су „портрети“ владара сахрањених у цркви.
На источној страни налази се велики иконостас који одваја централни простор цркве од олтара. Данашњи изглед иконостаса потиче из 1679-81. године, из доба кратке владавине цара Фјодора III. Доњи низ иконостаса садржи посебно вредне иконе из раног периода, укључујући приказ Арханђела Михаила из 1399. године.
На први поглед ентеријер Архангељске цркве може на посматрача оставити импозантан и чак преоптерећујући утисак својим богатством визуелних приказа у сеновитим бродовима грађевине. Међутим, после пажљивог, лаганог посматрања он може стећи дубљи увид у смисао средњовековног споменика руске културе који је преживео стране инвазије и револуционарне преврате.