Дудинка: Како се мали сибирски град претворио у пут живота на Арктику

Лука у Дудинки је јединствена. Реч је о најсевернијој међународној поморској луци у Русији. Заправо, она је, и морска и речна лука, у коју се шаље и из које се отпрема терет како реком Јенисеј (преко Игарке и Краснојарска), тако и Северним морским путем (има везу са Мурманском, Архангелском преко Карског мора и даље на исток до Азије).

Рад луке у Дудинки омогућен је изградњом северног индустријског центра као што је Нориљск. Како би усред шумско-тундровог појаса никао велики индустријски град били су потребни грађевински материјал, гориво и сировине. Све то достављано је преко луке у Дудинки, која је тада била мање насеље на реци Јенисеј.

Изградњу луке, као и града Нориљска, започели су затвореници Нориљског логора 1935. године. Међутим, педесетих година прошлог века после затварања логора, као и у Нориљск, и овде су доборовољно почели да долазе млади стручњаци из целе земље. У Дудинки данас живи више од 20 хиљада људи, а посао сваког десетог везан је за луку. Посетили смо ово занимљиво место. 

Како ради лука у Дудинки

Сезона пловидбе реком Јенисеј врло је кратка, и практично се своди на период од јуна до почетка октобра. У то време лука поред морских, прима и речне бродове из Краснојарска (удаљен воденим путем 2000 километара) који довозе у Дудинку и Нориљск свеже прехрамбене производе и неопходну робу. Чим почне сезона пловидбе на улицама се појављују киосци са поврћем и воћем, а цене хране у продавницама знатно падају. Преко Јенисеја у Дудунку долазе и путнички бродови и велики крузери.

А када се Јенисеј окује ледом, Дудинка прима и отпрема само бродове намењене за операције у арктичким водама који плове Северним морским путем. Њима се одвозе производи комбината и у фабрике довозе гориво и сировине неопходне за рад.

Лука ради свакодневно, осим неколико недеља годишње. Ово је једина лука на свету која у време високог водостаја бива поплављена. Кретање леда на Јенисеју почиње крајем маја. Призор је импресиван, огромне санте леда јуре водом. Људи из читаве околине долазе да то виде.

Међутим, запослени у луци немају времена да уживају у лепоти призора. Лука у време високог водостаја престаје да прима и отпрема терет, а запослени транспортују дизалице на специјално за то намењена места на којима ће сачекати да се вода повуче.

Зашто је за луку боља зима него лето

У сезони пловидбе у Дудинку долази више од педесет бродова. Оног дана када смо ми посетили луку на истовар је чекало једанаест бродова, што захтева дан-два рада, како је објашњено.

Успели смо да се укрцамо на контејнерски брод „Нориљски никл“ (брод за пловидбу арктичким водама седме класе) и поразговарамо са капетаном.

„Наш брод не боји се леда висине два метра. Али не пловимо праволинијски, него тражимо пукотине, јер се тако лакше пролази“, рекао је капетан Андреј Шлапак. „Ради се о томе да је на реци Јенисеј зими присутан најмање три метра дебео вишегодишњи лед који и сам може да се креће“.

Да би се скратило време и трошак превоза повремено се у помоћ позивају атомски ледоломци. Они у дебелом вишегодишњем леду праве канале којима брод испловљава у море. Кад снег напада они се, наравно, загуше, зато морнари више воле да раде по хладном времену и када нема снега. „Изласком на лед који плови настављамо кретање сами“, каже капетан.

Андреј напомиње да су у северним морима честе буре, а нарочито опасно време је у другој половини септембра, када са буром долази и до залеђавања. „Тада ишчекујемо лед, јер у леду нема толико љуљања“, рекао је он.

Брод „Нориљски никл“ најчешће иде за Мурманск и Архангелск, али постоји и линија за Кину, уосталом Северни морски пут је најкраћи пут којим се из Европе стиже у Азију. „Испоставило се да се до Кине лети може стићи за само две недеље“, напомиње капетан. Јасно је да се то време продужава када има леда.

У просеку посада на мору проводи пет дана, а у смени ради укупно два месеца, после чега је мења друга екипа.

Унутрашњост брода је прилично пространа, модерна и врло удобна. Постоји и соба за одмор са софом, телевизором и пинг-понгом, као и мања теретана и сауна. Међутим, највише нас је одушевило мноштво цвећа у саксијама, о коме брину морнари. Капетан напомиње да се многе колеге на броду пасионирано баве гајењем цвећем, а он се труди да га залива на време.

Престоница Тајмира

За разлику од Нориљска, Дудинка је старо насеље. Основао га је 1667. године као место за зимовање стрелац (војник) Иван Сорокин, из трговачког града Мангазеје када је са малим одредом кренуо да убира порез (јасак).

Дудинка је данас административни центар Тајмирског Долгано-Ненецког рејона Краснојарског краја. Територија је огромна и по површини већа од било које европске земље, само што на Тајмирском полуострву живи свега 30 хиљада људи, од којих две трећине у Дудинки (Нориљск је посебан рејон). Друга насељена места су Хатанга, Диксон и Караул, разбацана и удаљена стотинама километара једни од других.

Када се нађете у Дудинки, немате осећај да сте у провинцији, него истинској престоници, овде има свега. Продавнице, биоскопи, пунктови курирске службе, али и ледена арена, једина на свету иза Поларног круга. У граду се одржава међународно такмичење у карлингу.

У Дудинки, без обзира на њену богату историју нису сачуване старе куће. Највећи број зграда у стамбеним деловима града чине совјетске панелне зграде, грађене на шиповима, укопаним у пермафрост. Како би се током дуге зиме људима побољшало расположење фасаде су бојене живим бојама. По лепом времену мештани време проводе и у Парку авијатичара, где је изложен Ан-24 који је пре 20 година превозио људе у Краснојарск, Хатангу и Диксон.

Осим Руса који чине више од половине становника Тајмира овде живе припадници пет северних народа: Долгани, Ненци, Нганасани, Евенке и Енети. У Дудинки излази дневни лист „Тајмир“, у коме се објављују вести не само на руском, него и на језицима тих северних народа.

Постоји и локални завичајни музеј, један од највећих и најзанимљивијих на Арктику. Збирка музеја броји 90 хиљада најразличитијих експоната.

Изложени су и предмети за свакодневну употребу који су прецима савремених Тајмираца некоћ помагали да преживе у том суровом подручју, међу којима су и шаманске ритуалне даире и маске.
Један од спратова посвећен је совјетској историји Тајмира и поларним истраживачима. А може се видети и мамут Жења, који има око 45 хиљада година. Научници су на њему пронашли трагове оруђа направљених људским рукама. А то говори да су на Арктику људи живели много пре него што можемо и да замислимо.

Дудинка је од Нориљска удаљена 90 километара шумско-тундровим пределом, мочварама и пермафростом. Ни један, ни други град нису повезани копненим путем са другим регионима Русије. Али су зато Дудинка и Нориљск везани железничком пругом, једном од најсевернијих на свету. Изграђена је 1937. године, и до краја 1990-тих њом су саобраћали само обични приградски електрични возови. Данас се користи искључиво за доставу терета. Али о томе ћемо у наредном тексту.