Јошка Броз: „Мене вуче у Русију“

У једном београдском насељу, иза пијаца, где су дворишта затрпана сувим лишћем, стоји мрачна зграда са тамним мусавим прозорима. Бескрајна плава тараба завршава се климавим степеницама које воде некуд у дубину. Пролазим кроз тешка стаклена метална врата, затим блиставу окретну рампу и улазим у ходник са зимском баштом у којој издише стари фикус. Пењем се огромним мермерним степеницама и сваким кораком имам све јачи утисак да се враћам у југословенску прошлост. Преда мном је дугачак ходник. Овде негде налази се кацеларија комуниста. Врата отвара витак високи мушкарац у костиму. Стисак руке му је јак, поглед продоран. То је Јошка Броз.

- Драго ми је. Добро дошли!

Јошка Броз и Катарина Лане

Дмитриј Лане

На зидовима застава Југославије, портрети Путина, Лукашенка, Уга Чавеза и Гадафија. На столу, на полицама, свуда Титове бисте. Тито је намргођен, поносан, са књигом и без, у шињелу и без. Тито на календару, на корицама књига, на разгледницама, чак и на кутији шибица.

Дмитриј Лане

- Ја имам 70 посто руске крви. Мени су мајчина мајка и мајчин отац Руси. Очева мајка Рускиња. Руски народ је мој народ.

Прва супруга Јосипа Броза и Јошкина бака Пелагеја Денисовна Белоусова је спасла Тита у грађанском рату од белих и венчала се са њим у цркви код Омска. Касније су отпутовали у Југославију где се родио син Жарко. Његов је живот такође био тесно везан за Совјетски Савез. Жарко се у Москви упознао са преводиоцем Тамаром Вегер. Она је била родом из града који се тада звао Орџоникидзе (претходно и данас Владикавказ). Жарко је повео са собом Тамару у Београд где се родио Јошка.

Јошка Броз

Дмитриј Лане

- Ја сам крштен у Руској цркви у Београду. Морао сам да се крстим, јер много кумства имам. И да бих могао да крстим децу, одлучио сам да се крстим у Руској цркви.

Јошка признаје да не верује у Бога. Али то се и могло очекивати, јер он је комуниста.

- Повероваћу у Бога тог дана када испратим мог пријатеља на гробље, вратим се кући, а он седи тамо. Од тог тренутка ћу веровати, сваки дан ићи у цркву и палити свећу!

Код куће се јела руска храна. Јошка и сада тражи од пријатеља да му доносе из Русије неке намирнице.

- Мајка је често спремала боршч, а ја волим руски црни хлеб. То је обавеза мојих пријатеља који долазе из Русије: прави црни хлеб и кавијар. Црвени кавијар волим више од црног.

Кажем Јошки да такав хлеб сада пеку и у Руској цркви у Београду. Био је пресрећан да то чује. 

- Зваћу оца Виталија Тарасјева. Он ме је крстио. Ми смо добри пријатељи. Нека оставе за мене пар комада тог хлеба!

Дмитриј Лане

Пре две године Јошка је путовао у Русију на Дан Победе на позив руских комуниста.

- Ми сарађујемо са Комунистичком партијом Русије и њеним председником Зјугановом. Били смо и на Паради и на шетњи Бесмртног пука, где сам ја донео слике оца и деде. У Москви смо сваки дан пешачили преко 20 километара. Ујутро је била Парада, после смо ишли у шетњу са Зјугановом. Москва је огромна! Увече је била презентација књиге председника Томе Николића. Кад су чули да ја долазим, било је 50 новинара. Кад је после мене долазио Тома, било је свега 10 новинара! А цела улица је била закрчена моторима због доласка Путина и ту смо се са њим и поздравили! Срео сам се са Никитом Михалковом, са Гаријем Каспаровом, а после је била вечера.

Из архиве Јошке Броза

Јошка одлично разуме руски језик, али не говори на њему. Руски је, као и енглески и немачки, учио у школи.

- Не говорим течно и због тога практикујем да неко преводи. Помешао сам све те језике. Бавио сам се ловом и долазили су ми ловци из Немачке, Француске...

Један од важних догађаја у Јошкином животу је учешће на руским председничким изборима 2012. као посматрач међународне комисије.

- Ја сам био један од седам чланова главне комисије која је давала суд о целим изборима. Ми смо потписали декларацију о тим изборима и то је велика част за мене. Тада је Путин победио. Ми смо имали толико позитиван дочек од свих структура изборног дела. За мене је то била велика ствар!

Јошка Броз

Дмитриј Лане

Јошка са тугом признаје да би волео да чешће посећује Русију, а да је млађи преселио би се без размишљања.

- Када долазим у Русију осећам неку носталгију. Знам да ми је отац ту одрастао. Био је ту у рату. Руси су народ који нас воли, веома расположен према нама Србима. Мене вуче у Русију, али ја нисам млад за такав потез. Ово садашње време у Русији мени би потпуно одговарало. Ја не бих никада за време Јељцина или Горбачова дошао да живим у Русију. А сада је добро. Али шта да радим... Ја имам ћерку од 11 година и надам се да ће она остварити то што ја нисам стигао. Да барем неко од нас живи у Русији.

На растанку Јошка ми је поклонио значку комунистичке партије, јако стиснуо руку и затворио иза мене врата са српом и чекићем. Сишла сам мермерним степеницама и, прошавши поново кроз окретну рампу, телепортирала се из југословенске прошлости у српску садашњицу.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!