„Учење српског језика ми је можда најпаметнија одлука у животу“

Фотографија из личног архива.
Гошћа српске редакције портала Russia Beyond у оквиру наше сталне рубрике „Нас и Срба 200 милиона“ је Јулија Сопиљњак. Она је србиста, дипломирала је на Филолошком факултету Московског државног универзитета „Ломоносов“, на катедри за словенске језике.

Јулија Сопиљњак је и руководилац највећег пројекта за учење српског језика на даљину на руском интернету serblang.ru, као и групе „Сербский язык“ на Фејсбуку и странице „Сербский каждый день“ на руској друштвеној мрежи „ВКонтакте“, где је пријављено неколико хиљада корисника из Русије који се интересују за српски језик.

Како си пре одласка на МГУ дошла на тако лепу идеју да посветиш свој живот српском језику? Јеси ли се некад покајала због те одлуке?

Питање је колико лепих идеја може бити у глави 17-годишње тинејџерке из провинције. Ја их нисам имала много. Све је испало случајно. Сигурна сам била једино да желим да се бавим филологијом, али нисам знала којом конкретно облашћу. На МГУ сам ишла по кабинетима од једне до друге комисије за пријем. У једном кабинету је био пријем на руски језик, а у другом на нешто друго. Свратила сам на класичну, новогрчку и словенску филологију. Латински ми је деловао некако неубедљиво, новогрчки ми такође није изгледао поуздано, остала је славистика. Најпре сам рекла да ме упишу на чешки, а онда сам помислила: „Не, Срби су нам ипак ближи – боље на српски”.

Нисам се покајала. Можда је то била најпаметнија одлука у мом животу.

Како си постигла толики успех у организовању обуке на даљину? Како си издржала конкуренцију, и чак по популарности бренда на интернету и по раду у друштвеним мрежама престигла многе велике курсеве страног језика?

Ми све радимо некако смирено, без сувишне јурњаве. Зашто смо изабрали обуку на даљину? Пре 8 година ми је пријатељ који је тада почео да се бави програмирањем предложио да ми направи сајт, чисто да имам неку врсту визит-карте. Тај сајт је требало напунити неким садржајем, и ја сам почела да додајем материјале. Затим је искрсла ситуација у којој је једна ученица живела у Наро-Фоминску, а ја у насељу Лос (два различита краја Москве), па сам почела да радим преко Скајпа. Логичан наставак је био организовање групних часова преко интернета.

Што се тиче популарности, током свих ових година сваке седмице напишем нешто на сајту. Ниједну седмицу нисам пропустила. Та навика ми се већ увукла под кожу. То је мој глас и ја не могу да ћутим :) У таквом режиму рада Јандекс ће те пре или касније приметити, и људи ће приметити – и ето, тако је пројекат постао популаран. Друштвене мреже су природан наставак сајта. Оне имају другачији формат и предвиђене су за другачије садржаје. Недавно сам направила канал на „Телеграму“. То је моје омиљено месташце, јер тамо пишем само оно што је мени самој занимљиво, а не садржаје типа „хајде да мењамо реч ’сто’ по падежима“. Надам се да људи цене квалитет садржаја.

Испричај нам мало детаљније о садашњим форматима рада са ученицима. На пример, о пројекту учења српског језика по филмовима.

Ја имам такозване основне курсеве у којима учимо граматику и стандардну лексику. Језик је далеко богатији од обичних фраза „добар дан“ и „колико кошта“. Људи затим оду у ту земљу и изненаде се што нису учили оно што тамо чују, јер се испоставља да људи у тој земљи користе и неке сасвим другачије речи.

Због тога сам помислила да је прилично занимљиво гледати филмове и по њима учити језик. Говор у филмовима је максимално близак свакодневном говору, и тешко га је приказати у уџбенику. Поред тога, редитељ је урадио све уместо нас и дао нам изванредан материјал. Остаје само да га ми активно усвојимо, а за то је потребан систем вежбања. Наравно, филм се може гледати и без икаквог вежбања, али то није много ефикасно јер је то пасивна перцепција. Да би се научио језик потребна је активна говорна делатност. Човек треба сам да пише, говори и покуша да чује шта други говоре. Ми на часовима користимо материјал у виду филмова и специјално припремљене вежбе које омогућавају да се развије читава та активност. Ја и сама много тога сазнајем из филмова, сазнајем како људи заиста говоре.

Али ипак, материјал није оно најважније. Најважније је како ми са њим радимо. Језик може да се научи и помоћу совјетских текстова о другу Титу, ако се они паметно искористе. Треба радити свакодневно. То је најбољи формат.

Какви су вам планови за будућност? Постоји ли нешто што још нисте успели да реализујете на овом пољу?

Постоји. Желела бих да створим систем обуке оних људи који сматрају да нису талентовани за језике, који немају много времена и не воле да уче граматику. Проблем је у томе што сам ја академски филолог коме нису потпуно блиске потребе обичних зидара, инжењера и поштара. Њима је потребан другачији приступ, другачији начин учења. Методе постоје, а мој план је да их реализујем на материјалу српског језика тако да свака куварица, што се каже, може без проблема да говори српски.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још: