„Ракија је антиглобалистичко пиће, а вотка оригинални руски производ“

Лична архива
У ексклузивном интервјуу за Russia Beyond на српском, београдски социолог Илија Маловић и уредник портала „Ракија, углавном“ говорио је о разликама између ракије и вотке, односу Срба и Руса према националном пићу, дубљем друштвеном значају ракије и дао оцену шта за Србе представља Русија.

Тежња да српску ракију представи као урбан и мотивишући бренд, навела је београдског социолога Илију Маловића да заједно са колегом покрене портал „Ракија, углавном“. На ову идеју дошли су после неколико година  теренског истраживања етнологије и социологије српског села. Илија је такође један од оснивача Удружења БРК (Београдски ракијски клуб). Мисију портала и удружења виде у популаризацији традиционалног српског бренда, пружању корисних информација индивидуалним произвођачима како да дођу до што квалитетнијег производа, као и мотивисању заинтересованих грађана да се посвете производњи ракији.

Да ли ракија за просечног Србина представља само алкохолно пиће и пречицу до доброг расположења, или она садржи неки дубљи друштвени значај?

Поред тога што је средство за уживање, ракија је и друштвени и поткултурни феномен. Национални идентитет, на пример, се све више веже за гастрономско-туристичке елементе. Алкохолна пића су јако битан фактор презентације једне земље и народа, кључни елемент  такозваног брендирања традиције. Колико је национално пиће битно за презентацију једне културе најбоље сведочи спор Русије и Пољске у вези са пореклом вотке, који би вероватно трајао у недоглед да се није појавио фантастични руски историчар Вилијам Васиљевич Похлебкин који је одбранио националну част Русије, доказавши да је вотка оригинални руски производ.

Поред овога, ракија има и друштвено-политичку димензију, наиме, неолиберализам је разоткривен у својој намери да глобализује свет занемарујући локалне разноликости, националне границе и културни миље. Ово је, испоставило се, био случај само са малим и сиромашним, иако управо овакве културе имају доста тога да понуде. Претеривање у мундијализму рикошетирало се повратком традицији, а ракија је идеалан пример тога. Она има карактеристике ручног рада, не подлеже стандардизацији и потпуна је супротност масовној производњи монотоних и предвидљивих укуса. Скоро да је можемо назвати антиглобалистичким пићем.

Да би добили врхунску ракију морамо се наоружати стрпљењем

Које су главне разлике ракије у односу на вотку?

Прво треба рећи да су вотка и ракија доста различита пића, што је приметио и српски рок музичар Бајага када је у песми Руски воз отпевао стих: Није вотка ракија. Шалу на страну, ракија је пиће добијено од кљука (комине) воћа, није дозвољено додавати било шта друго током процеса производње, шећер, алкохол пољопривредног порекла, ароме.

На другој страни, вотка је пиће направљено од житарица, када је квалитетна руска вотка у питању, или чак кромпира када су у питању неке белоруске, пољске, финске и шведске варијанте. Вотка је необојено пиће које не одлежава већ се може конзумирати непосредно после завршетка производног процеса, а ракија, нарочито српска шљивовица, познаје процес стабилизације и процес старења.

Уколико желимо да добијемо врхунску српску ракију, ону која је у сензорном рангу са коњаком и сингл малт вискијем, треба да се наоружамо стрпљењем. Такве ракије одлежавају у храстовим бурадима од три до чак двадесет година. Са годинама проведеним у бурету од домаћег храста китњака (Quercus petraea), помало агресивно и опоро пиће, постаје једно од најквалитетнијих светских племенитих алкохола.

Каква се ракија служи у  српским ресторанима и шта бисте саветовали руским туристима који долазе у Србију и желе да пробају квалитет ракије?

Квалитет ракијске понуде по српским ресторанима је болна тема. Овде би руски туристи, али и сви они који посећују Србију требали да буду опрезни. Иако закони постоје и веома су строги када је точење нелегалног алкохола у питању, дешава се да у чаши није оно што је на менију. Увек треба тражити брендиране ракије, ракије иза којих стоји конкретно име и презиме и конкретне дестилерије.

Кад су у питању стилови увек препоручујем да се проба шљивовица, треба кренути од млађих дестилата ка старијим. Потребно је дати машти на вољу и кренути у ракијско путовање отворен за нова искуства. Овде се стварно производи ручни рад када су квалитетне ракије из малих подрума у питању, стварно постоји широка палета укуса и мириса.

Која је по вашем мишљену најбоља ракија у Србији?

Србија је својеврсна Нојева барка када су старе аутохтоне врсте воћа у питању, врсте које су столећима развијале специфичан однос са земљиштем, климом, географским простором, феномен који Французи зову terroir. Од таквих сорти се прави најбоља ракија, она са бујном палетом мириса и укуса, са најузбудљивијим ароматским потенцијалом. Ракије од ових сорти подсећају на летовања на селу, носе у себи укусе и мирисе који нас воде на историјско и географско путовање. Српска шљивовица, крушковача, јабуковача права су посластица. Треба пробати и специјалне ракије које комбинују шљивовицу и биљке, клековачу, нановачу, линцуру.

Срби и Руси су поносни на свој допринос светској алкохолној сцени

Шта су сличности, а шта разлике, када је у питању однос према националном пићу код Срба и код Руса?

Кад говоримо о односу према националном пићу ту има доста сличности, и Срби и Руси су јако поносни на свој допринос светској алкохолној сцени. Оно што сам приметио као сличност је и својеврсна промена у односу према томе шта јако алкохолно пиће треба да нам пружи. У обе земље модерни конзумент јаког пића не жели више брзо алкохолно задовољство, за које је, будимо искрени, вотка у великој предности у односу на ракију. Он жели својеврсну временску машину која ће га пијењем одређеног пића изместити из тренутног друштвеног окружења и пружити му осећај повратка у Стара добра времена и Златно доба. Што га нека прича одведе даље, појединац је спремнији да се веже за одређени бренд, географски простор, мит које пиће носи са собом. Можемо рећи да се и у Србији и у Русији развија култура пијења.

Шта по вашем мишљењу за Србе представља Русија?

Како би мој, у последњих неколико година, омиљени писац Захар Прилепин рекао: „Србија је једина земља где без бојазни могу да кажем да је Русија најјача, да је у праву и да ће тријумфовати у светском конфликту издаја и принципа“. Руси и Срби имају историјско искуство пријатељства које ни једна политика, притисак или интерес не може да доведе у питање. Уз више економске сарадње, то пријатељство би добило и рационални, поред поетског момената.

Илија Маловић живи и ради у Београду, предаје социологију у гимназијама националног и интернационалног програма. Отац је троје деце.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још: