„Варљиво сунце“ Никите Михалкова, 1994.
Истовремено и лична и драма читаве државе одвија се једног летњег дана у викендици легендарног војног комданданта дивизије Црвене армије Сергеја Котова. Породични односи се испреплићу са историјском катаклизмом, великим терором совјетске власти 1936-1938 и чистком у редовима истакнутих комуниста.
„Варљиво сунце“ је 1994. године добио Оскара као најбољи филм на страном језику и уврстио се у златну класику руског кинематографа. Филм са српским преводом можете погледати на Јутјубу преко овог линка.
Михалков је 2010. године снимио и наставак „Варљиво сунце 2: Ишчекивање“, који са српским преводом можете погледати овде.
„Руски ковчег“ Александра Сокурова, 2001.
Најнеобичнији филм на нашем списку. Филм Александра Сокурова је снимљен у Зимском дворцу 23. децембра 2001. за 1 сат 27 минута и 12 секунди, у једном кадру, односно камера се није заустављала од почетка до краја и није било никакве монтаже. Чувени музеј Ермитаж је осмишљен као нека врста ковчега, средиште читавог културног и духовног наслеђа Русије.
Кроз дворац тумарају француски маркиз из прве половине 19. века и наш савременик, становник Санкт Петербурга који остаје невидљив и чује се само његов глас. Сапутници разговарају о свему што виде у шетњи музејским салама. Идеја је успела тек након седам месеци проба и из трећег покушаја. Резултате тог експеримента можете погледати овде.
„12“ Никите Михалкова, 2007.
Прича о поротницима који одлучују да ли је младић Чечен оптужен за убиство свог очуха, официра руске армије који је ратовао у Чеченији, заиста крив. Једанаест од дванаест поротника је на самом почетку вечерње седнице спремно да оптужи дечака, али један успева да их убеди да није све тако једноставно и да их задржи до јутра.
У септембру 2007. филм је приказан на 64. Међународном фестивалу у Венецији, а Никита Михалков је награђен Златним лавом за допринос филмској уметности. „12“ са српским преводом можете видети овде.
„Будала“ Јурија Бикова, 2014.
Руска социјална драма, прича о ванредној ситуацији у провинцијалном граду. Због немара градских власти било ког трена може да падне зграда са 800 становника, а судбину тих људи брине само једног водоинсталатера.
Да ли ће руски „Иван дурак“ успети да спречи катастрофу погледајте овде.
„Острво“ Павла Лунгина, 2006.
Монаха Анатолија сви поштују због праведног живота и помоћи коју пружа свим људима. Али грех из прошлости му не да мира.
Анатолиј се припрема за своју скрору смрт и ни не слути да ће му ускоро бити опроштено. Српска публика је високо оценила ову драму о монаху ког је одлично одглумио Петар Мамонов.
Ако још нисте видели филм, погледајте га са преводом на српски.
„Жив“ Александра Велединског, 2006.
Прича о судбини војника који је ратовао у Чеченији по имену Кир. У рату је изгубио пола ноге и све своје ратне другове, који су га спасили по цени свог живота. Кир има мајку и вољену девојку, али осећај кривице му смета да настави живот.
Драму можете погледати на Јутјубу преко овог линка.
„Возач за Веру“ Павла Чухраја, 2004.
СССР 60-их година. Виктор је млад и леп наредник који је због каријере спреман на све, а генерал поручник Серов жели да од њега направи зета и уда своју хрому ћерку Веру.
Виктора то нимало не брине. Одрастао је у дому за децу, у сиромаштву и искористиће шансу да се пробије у елиту. Дешавања се одвијају у генераловој викендици на Криму, поред Севастопоља.
Врело сунце, музика, мода, забаве 60-их година иду упоредо са борбом за сферу утицаја у државној машини. У тој борби генерал, његова ћерка и њен возача Виктор су само монете за поткусуривање. Филм са српским титловима можете погледати овде.
Више о руској кинематографији: Шест филмова руског редитеља Алексеја Балабанова које треба да погледате