Била је то обична редовна линија путничког авиона Ту-154 мале руске компаније „Алроса“. У авиону су била 72 пуутника и скоро сви су се враћали у Москву са одмора у Јакутији. Путници су већ добили храну и пиће, после чега су задремали. Након три и по сата лета у авиону се изненада угасише сва светла.
Михаил Мељничук / Sputnik
То се догодило 7. септембра 2010. године у 6:57 ујутру. Ту-154 је летео изнад тајге на висини од 10.600 метара.
„Ја нисам спавао. Приметио сам да је авион почео да се спушта, иако је по времену до Москве имало још доста да се лети. Погледам кроз прозор, на све стране шума. Али није било могуће да смо се вратили назад“, сећа се Андреј Кондратјев, један од путника тог авиона. „Значи да се нешто дешава. У том тренутку се појавио стјуард и рекао да ћемо принудно слетети и да се свако скупи у позу ембриона. Мени је трогодишње дете спавало на коленима. Жена је седела поред мене. Обоје се скуписмо“.
Принудно слетање
TASS
По речима капетана посаде Јевгенија Новосјолова, најпре се искључио аутоматски пилот. Одмах затим су отказали сви инструменти. „Ја сам увек мислио да резервни вештачки хоризонт мора увек да буде упаљен, али тада су отказала сва три. Са таквим кваром је принудно слетање неизбежно, али ми нисмо имали чак ни радио-везу. Нисмо знали где је најближи аеродром“, прича Новосјолов.
Тог јутра је било облачно, тако да пилоти нису видели земљу. „Напајања нема, пумпе не раде. Нема везе шта ћеш предузети, у сваком случају ће ти за 30 минута отказати мотори. Једина варијанта је понирање у облаке и принудно слетање. На невиђено“, сећа се он.
Имали су среће. На једном месту су облаци били раздвојени и пилоти угледаше реку и шуму. Авион се може спустити само на воду, али су мале шансе да ико преживи. А затим угледаше авионску писту.
„Помислих да је то већ халуцинација“, каже Новосјолов.
Михаил Мељничук / Sputnik
Три пута су се приближавали писти. Она је била сувише кратка за Ту-154, а авион је летео знатно брже него што треба, јер му нису радила закрилца и предкрилца. Ту-154 се није зауставио на писти – прошао је још 164 метра, „преоравши“ земљу и шуму испред себе. „Видео сам како крило сече стабла и како лети иверје. У авиону је била паника. Тајга је била мокра, тако да се подигла пара, а сви су мислили да авион гори“, прича Кондратјев.
Путници Надежди Филимоновој притрчала је стјуардеса са спрајтом и валидолом. „Сви су гласно плакали“, прича она. „Прво што смо тада сви помислили било је: ’Зашто се ово баш нама дешава?’“.
Један човек у шуми
Нико од путника и чланова посаде није страдао. Врло брзо су стигли ватрогасци и хитна помоћ. Људи су се спуштали низ надувани трап. Нису могли да верују да су остали живи.
„Спасоносна“ писта је припадала аеродрому села Ижма. Раније је то био аеродром локалних авионских линија, али је од 1990-их коришћен као писта за хеликоптере. Од 126 људи, колико је ту радило, остављен је само један – Сергеј Сотњиков. Он је 12 година свакодневно пешачио 5 километара до аеродрома и одржавао напуштену писту. На питање зашто је то радио када то нико од њега није тражио, Сотњиков одговара:
„Ма ја само нисам дозвољавао људима да терају коње на писту. После њих остане ђубре, оно се осуши, хеликоптер после то подиже у ваздух, све лети у очи... То није добро. А могу и гране да падну и остану ту, људи бацају флаше... Ја сам одржавао писту ради себе, да све буде лепо“.
Временом је он из тог разлога посекао дрвеће близу писте и никоме није дозољавао да на њој оставља кола, дрва и друге предмете. Да Сотњиков није то радио, 2010. године авион не би могао слетети на ову писту.
Шта је после било са тим авионом Ту-154?
Комисија је установила да је узрок квара било прегревање акумулатора, што изазива кратак спој и искључење комплетне електронике у авиону.
Владимир Родионов / TASS
После поменутог догађаја авиопревозник је планирао да отпише овај авион, јер је био доста оштећен. Назад на писту је извучен трактором. Па ипак, авион је оспособљен и затим је одлетео из Ижме.
Касније је поправљен и већ 2011. године је јакутска компанија одлучила да га врати у свој авио-парк. Према томе, онај исти совјетски Ту-154, који је направљен током 1970-их, још увек саобраћа између Јакутије и Москве.
О мајсторству пилота који су спасли мноштво људских живота читајте на нашем порталу у тексту „Вежите се, слећемо, а можда и нећемо: Три невероватна приземљења руских пилота“.