„Руси не припадају ни Западу ни Истоку, ми смо изузетан народ“ и друге велике мисли руских филозофа

V. Lauffert, 1859; Василиј Перов, 1872.
Руси су склони тражењу смисла у животу, те се може очекивати да су изнедрили врло дубоке филозофске максиме. Погледајмо колико су у томе успели.

1. „Ми не припадамо ни Западу ни Истоку, ми смо изузетан народ“

До таквог закључка је дошао добар пријатељ Александра Пушкина Петар Чадајев. Истина, за ту мисао је по личном наређењу цара Николаја I одмах проглашен за умно поремећеног човека, те му је сваки дан долазио лекар да га прегледа. Чадајев је годину дана провео у кућном притвору, после чега му је надзор укинут, али му је ипак било забрањено да било шта пише.

Што се тиче руске изузетности, та идеја је надживела свог аутора, иако ју је он извукао из негативног контекста. Наиме, Чадајев је много критиковао Русију и сматрао да она постоји само као „неки поучан пример свету“. Међутим, убрзо су се нашли филозофи и идеолози који су руску изузетност доживели као велику мисију, тврдећи да Русија има сопствени пут који је посебан, и да је она посебан тип људске цивилизације.

Било како било, идеја „руског пута“, која се појавила 1836. године, путује кроз векове, па је чак и данас доста популарна.

2. „Бити добар и злу се не противити насиљем“

Лав Толстој је један од најпознатијих писаца на свету. Он се доста бавио филозофским питањима. Данас бисмо га по схватањима сврстали међу пацифисте. Он је сматрао да ће само љубав спасти свет, те да се зло никада не може победити злом. Можда нико не би ни обратио пажњу на те Толстојеве проповеди о свеопштој љубави да се у њима није скривала потенцијална опасност.

Наиме, Толстој је у својим филозофским тумарањима отишао сувише далеко. Најпре је одбацио идеју државе, сматрајући да је свака власт зло. А будући да је био против насилног укидања зла, предлагао је да се држава укине без примене насиља, тј. тако што ће сви одбити да извршавају обавезе које им намећу друштво и држава. Није прихватао ни хришћанство у оном виду у коме га је проповедала Руска православна црква. Створио је сопствену „истинску веру“ и ширио брошуре са описом њених основа. Због тога је изопштен из Цркве.

У народу је било много присталица његових убеђења. Једни су одбијали да служе у војсци и уништавали су оружје, други су се окупљали да живе у земљорадничким комунама. Скоро сви су били сурово гоњени.

3. „Постоје два вечна питања: ’Ко је крив?’ и ’Шта да се ради?’“

Поједини закључци руских филозофа формулисани су у виду кључних питања. На пример: „Ко је крив?“ и „Шта да се ради?“ Прво питање је у називу свог дела поставио филозоф Александар Херцен, а друго филозоф Николај Чернишевски.

Чернишевски је покушао да понуди и одговор, али је заувек остао познат само као аутор питања. Херцен чак није ни покушао да одговори. Звучи парадоксално, али та питања су довољна да опишу суштину руског менталитета. Руси увек траже одговоре на најважнија, „вечна“ питања, и то им је прече од сваког другог посла. Чак и ако не постоји тачан и недвосмислен одговор.

На пример, Владимир Лењин је кренуо стопама Чернишевског, чији му се роман допадао. Он је дао и свој одговор на постављено питање: треба покренути револуцију. Временом се, додуше, показало да ни револуција није прави одговор.

4. „Човеку је потребно страдање, а не срећа“

Фјодора Достојевског је у животу снашло свако страдање које га је уопште могло снаћи. У различитим периодима је страдао од епилепсије, сиромаштва и усамљености, осуђен је на смрт и изведен на егзекуцију, али је помилован и послат на робију. И управо он је постао највећи поборник страдања ради спасења душе.

Достојевски није веровао у револуцију. Сматрао је да се зло не крије у државном уређењу, него у људској природи. „Човек је тајна. Њу треба одгонетнути“, сматрао је он. На крају је дошао до мисли да човек није разумно биће које разумно треба да тежи ка срећи, него је ирационално биће са урођеном потребом за страдањем. Управо тако се човек освешћује, тако прилази Богу и чисти се од греха, веровао је он. Раскољников је у „Злочину и казни“ говорио: „Чини ми се да истински велики људи морају у овоме свету осећати велику тугу“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“