„Стопка“ (позната и као „рјумка“) је најмања „посуда“ из које Руси пију жестока пића. У многим ресторанима и баровима се вотка служи и у мањим чашицама, али типична руска „стопка“ има запремину 50 мл. У Русији су пре увођења метричког система (1899. године) све запремине извођене из ведра (а једно ведро је имало запремину 12,3 литра). Тада се најмања посуда звала „шкаљик“ и имала је запремину 60 мл.
„Само чашица вотке на столу.
Ветар плаче иза прозора
Тихим болом одјекују у мени
Крици овог младог Месеца.“
– „Чашица вотке на столу“ (музика и текст Е. Григорјев, изводи Григориј Лепс)
Ова позната нумера коју пева Григориј Лепс постала је у Русији једна од најпопуларнијих песама које се асоцирају са типичном руском пијанком.
У Совјетском Савезу је био обичај да се вотка пије из чаше, било да се то дешава у стану, на улици, или у шуми. Сматрало се да је непристојно пити директно из флаше и зато су многи људи са собом носили чашу.
Реч „стакан“ потиче из туранских језика и вероватно је дошла у Русију у средњем веку заједно са најездом Татара. Класичну совјетску чашу од дебелог стакла са више уздужних ивица дизајнирала је вајарка Вера Мухина 1943. године. Овде можете прочитати пет података о овом чуду совјетског дизајна.
„Пописмо, а флаше гурнусмо под клупу.
– Чаше би требало вратити, – кажем ја.
– Још ће нам требати, – рече Биковер“.
– Сергеј Довлатов, „Компромис“
У совјетско време је постојала флаша запремине 0,25 милилитара, а звала се „чекушка“. По функцији је слична српском „унучету“. Такву флашицу су совјетски радници имали обичај да испразне по завршетку радног времена. Лако су могли да је крију у џепу или торби, далеко од шефових очију.
„Обиђи наша села унаоколо. Само деда Тимоха памти како се упрежу коњи. А кад се шта сеје – то су сви заборавили. Обичан хлеб не могу да испеку. Ма сваки сељак би ову земљу без размишљања продао за ’чекушку’, да и не говоримо о флаши од пола литра“.
– Сергеј Довлатов, „Пушкинова брда“ (оригинални наслов „Заповедник“)
Као што се види из назива, у питању је флаша од пола литра. У совјетско време је то била највећа амбалажа у којој је вотка продавана у продавницама. Пре револуције је у продаји био „штоф“ (око 1,2 литра). Пола литра је класична запремина у којој се вотка продаје данас.
У совјетско време је флаша вотке од пола литра служила и као својеврсна валута. Наиме, за време несташице практично све се могло купити за неколико оваквих флаша вотке.
„Семјон Петрович ми је причао како је набавио електричну тестеру. Она не може нигде да се купи, а његов друг је радио у погону где су имали такве тестере. И ето, дао му је две флаше вотке од по пола литра и жена је набавила шест прутева димљене кобасице, те је овај отписао једну тестеру и дао им“.
– Владимир Сорокин, „Норма“
Док се вотка продавала у полулитарским флашама, флаше од 0,7 литара су коришћене и још увек се користе за вино. Па ипак, совјетска култура конзумирања алкохола је својеврсни уникат. С обзиром на лош квалитет вина совјетске производње флаше од 0,7 литара су добиле прилично мрачан подтекст. У народу су добиле назив „огнетушитель“ („апарат за гашење пожара“), што је значило да је та флаша довољна да се човек брзо опије или да разбије мамурлук.
Ово посебно важи за порто. Совјети су производили „портвејн“ који није био ни налик на прави порто – више је личио на јаче слатко вино и био је невероватно популаран међу алкохоличарима којима је био циљ да се „ураде“ брзо и јефтино.
„Живели смо веома сложно, уопште није било свађе. Ако би неко хтео да попије порто, он би устао и рекао: ’Момци, хоћу да пијем порто’. Сви би му одговорили: ’Добро. Пиј порто. И ми ћемо с тобом да пијемо порто.’“
– Венедикт Јерофејев, „Москва – Петушки“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
