Ретко ко је куповао готову пресвлаку. Најчешће су власници сами правили нешто од материјала који су имали при руци – од разнобојних каблова, комада тканине или плаве изолир траке. Највештији су користили вештачко крзно, па им је волан после извесног времена изгледао као некаква чудна археолошка ископина.
Естетски гледано то нису била баш најбоља решења, али власницима је било битно да се волан не излиже и да руке не буду знојаве. Посебно су камионџије биле ревносне по овом питању, јер им је без пресвлаке волан увек био клизав од знојавих руку.
Ко год није имао климу уграђивао је вентилатор. А скоро нико није имао климу. Тек касније су се појавили страни аутомобили са чаробним дугметом „А/С“, а пре тога се свако борио са врућином како је знао и умео. Тај вентилатор је увек дувао само у возача. Путници су имали само једну варијанту – да спусте стакла.
Ово је био омиљени украс, тада врло модеран и популаран. У оно време су те фигурице су преплавиле тржиште. Никога није било брига што је возач могао од тог климања брзо да задрема, а могло је и да му се смучи. На крају крајева, то климаво кученце је брзо свима досадило, али је људе мрзело да га скину.
Веровали или не, возачи су вадили радио пре него што изађу из аута и носили га свуда са собом. Ако остане у ауту, знало се да ће га неко украсти. Касетофон је био луксуз о коме су током 1990-их сањали многи возачи. Ко је имао касетофон није морао слушати фабрички уграђени радио који вечито шушти и пишти, него је као човек могао да отвори сва врата и пусти музику до даске, да цео свет чује. А тај касетофон је још имао и аутоматско премотавање!
Обично је набављан заједно са касетофоном, и то је онда била „фул“ варијанта. Па стварно, нема смисла да касете буду разбацане свуда унаоколо! Тако је трајало неко време, а онда су се појавили CD плејери...
Ову стварчицу је у ауту имао сваки возач који је желео да остави утисак пословног човека (а таквих је током деведесетих било много). Понекад је уз бележницу ишла и хемијска оловка. Скоро нико није користио тај блокчић, тако да је он најчешће био нетакнут. Поред тога, често би се од тежине држач откачио од стакла. Али све то није имало значаја. Било је битно да сви виде како возач има толико посла да не може кренути на пут без спремног блокчића, јер успут има много тога да забележи.
Поред фабричког ретровизора често је намештан још један, са бољим прегледом терена. Прво, то је било модерно. Друго, тада су спољни ретровизори често „добијали ноге“, тако да сиротим возачима није остајало ништа друго него да набаве још један унутрашњи, али много већи. Временом је овај „гаџет“ толико унапређен да је добио електронски часовник, компас (!), па чак и термометар који светли у мраку. Са свом том опремом растао је и статус власника аутомобила.
Током деведесетих су већ постојали аларми за аутомобиле, али су они били скупи и нису увек били ефикасни. Много је теже било обити браву на волану. Лопов би морао да је преструже или да растури целу командну таблу (додуше, и то се дешавало).
Она није имала неку практичну вредност. Служила је више као сигнал околини да власник возила није неки простак (он је, наравно, имао и блокчић на унутрашњој страни шофершајбне). Антена је такође била фиксирана за шофершајбну, а могло их је бити и више – на каросерији са стране или на крову. Никога није било брига што те антене чак нису ни повезане са радио-апаратом.
Освеживач ваздуха за аутомобиле у облику јелке био је апсолутни хит у постсовјетској Русији. Његов мирис није био ни близу мириса бора или смреке, многима се од њега чак и повраћало, али је „јелкица“ била незаобилазни атрибут унутрашњости аутомобила и често је висила на ретровизору годинама, иако јој је сав мирис ко зна кад изветрио.
Невероватна стварчица која тобоже скида статички електрицитет у аутомобилу! Гумени антистатик се причвршћивао испод браника и вукао се по асфалту. Најчешће су монтирана два антистатика – кад је бал, нек је бал!
Без овога се „тјунинг“ није могао ни замислити. Нема везе какве су биле пресвлаке – да ли плишане, кожне, са црном опшивком... Главно је да су биле. Да се седишта не излижу, и после, приликом продаје аута, да цена буде већа. Многи су стављали пресвлаке одмах, чим би набавили ауто. И после их више никада нису скидали.
И ово је један од фетиша прошлости. Фамозна црвена лампица се качила свуда – и на браник, и испод браника, и на задње стакло... Ко је желео посебно да се истакне, он је качио стоп светла на све стране. Неки су чак правили конструкцију квадратног облика са конзолом на коју су качили мноштво стоп светала, да личи на оно што су видели у америчким филмовима.
Ова „завесица“ је била знак да је власник аутомобила веома предузимљив човек. Те ресе су могле бити одсечене од старог тепиха или купљене на бувљаку. Качиле су се у врху шофершајбне и хипотетички су штитиле возача од сунца, а у ствари су само привлачиле пажњу других учесника саобраћаја и подсећале власника аутомобила на пријатну кућну атмосферу.
„Стаклена“ дршка је стављана на мењач, а у њој се видео цвет, или буба, или лобања, или медвеђа шапа... Таква дршка није имала никакву посебну сврху, једноставно је била у моди.
Прочитајте такође! 10 најлуђих експеримената са аутомобилима изведених у руској „Гаражи 54“ (ВИДЕО)
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
