Зашто Јељцин на свом најпознатијем портрету има медвеђи поглед?

Прилика да насликам Јељцинов портрет указала ми се прилично спонтано. У сваком случају, ја лично нисам „вребао“ такву шансу. После избора 1996. године у председникову екипу су дошли нови кадрови. Један од њих је био и портпарол Сергеј Јастжемпски. Он је дошао на идеју да створи нови Јељцинов имиџ за медије који га у том периоду нимало нису штедели. Јастжемпски ми је рекао: „Твоји портрети су добри, зашто не би насликао и портрет Бориса Николајевича?“

Руковање са Јељцином

Мени се Борис Николајевич увек допадао због своје харизме и невероватне енергије која је избијала из њега и имала веома јак утицај на окружење. Најпре сам дизајнирао награду и диплому Председничког признања у области медија које је увео Јељцин. Тада сам се неколико пута уживо срео са председником. Добро се сећам нашег првог руковања.

На пријему у Кремљу су ме представили Борису Николајевичу. Пружио ми је руку, што је мени веома пријало. После пријема, сав поносан и добро расположен због тог догађаја, а такође због попијеног шампањца, изађем и кренем према свом аутомобилу. Возио сам тада „Ниву“. Она је стајала поред Кремља, у улици Васиљевски Спуск. Уђем у ауто и залупим врата преко своје десне шаке. Смрвљени нокти, крв на све стране... Двадесет година сам лечио руку од последица повреде. Тек недавно сам излечио гљивице.

Глумац и медвед

Јељцин ми није позирао. Портрет сам насликао на основу својих скица и његових фотографија. Наравно, добро је кад неко позира за свој портрет, али било је занимљиво направити портрет и на овај начин. Јељцином није било могуће управљати, и то ми се веома допадало. Он никако није волео да се фотографише, да позира. Одсечно је одбијао сваки покушај! Питао сам његове личне фотографе зашто нису направили свечане фотографије и на одговарајући начин опремили његов кабинет. Рекли су ми: „Ма све је одавно спремно, али он одбија. Само каже ’нећу’ и ту нема помоћи. Чак ни Татјана Борисовна [Јељцинова ћерка] није могла да га наговори“.

За Јељцинову фигуру ми је позирао изванредан глумац и мој друг из детињства Дмитриј Золотухин. Он је глумио Петра Првог у филмовима „Младост Петра Великог“ и „Млада Русија“. Он је прави херој! Много је позирао и другим сликарима, мојим пријатељима, када су сликали разне хероје. Само смо морали да пронађемо карактеристичну Јељцинову позу. И нашли смо је – Јељцин на левој шаци није имао два прста и обично се трудио да је сакрије или да је не показује.

Бели џемпер није моја идеја. Он је стварно носио тај џемпер, постоје чак и његове фотографије у белом џемперу. Али постоји и цитат из филма „Циркус“, у коме Стољаров корача Црвеним тргом у белом џемперу, вијоре се црвене заставе... То је приказ руског хероја – мистичне, јуначке фигуре са брезама у позадини... Нисам хтео да сликам Јељцина у свечаном оделу.

Тај портрет сам сликао у старом атељеу у згради „Русија“, у Сретенском булевару. А подударило се да сам у истом периоду сликао и медведа како излази из свог брлога. Један друг ми је скренуо пажњу да медвед и Борис Николајевич имају сличан поглед. И стварно је тако, али је то било несвесно! После сам помислио да тако и треба да буде. Јељцин је заиста имао необјашњиву, мистичну харизму, баш као медвед!

Кад сам завршио портрет однео сам га у Кремљ. Испоставило се да је пријем таквог предмета читава протоколарна процедура. Приђоше ми људи у тамним оделима, са некаквим коферчићима у рукама, и рекоше: „Иди прошетај се“. Три сата су проучавали слику, проверавали има ли отрова или било каквог прашка, проверавали звуком, скенирали... Све што стиже у руке председнику мора бити детаљно проверено. Портрет се допао и Јељцину и његовој супрузи Наини Јосифовној. Још увек се налази у кући председникове породице.

Владимир Соковњин је рођен 1955. Награђен је звањем Народног сликара Руске Федерације, члан је председништва Руске сликарске академије и почасни професор Кинеске академије уметности.