Мој живот у Русији: Никола Недељковић

Поздрав! Ја сам Никола Недељковић, родом из села Рановац, општина Петровац на Млави. 94. сам годиште, завршио сам угоститељску школу и радим пуних 12 година као кувар. Радио сам у Петровцу, Београду, Новом Саду, и сада у Уфи. Волим да спремам чорбе, меса, рибу. Европска и америчка кухиња су ми главне. У Београду су ме знали по одличним бургерима, а овде у Уфи по чорбама, мексичкој кухињи, пастама, и наравно, месу.

Имам две старије рођене сестре и огромну фамилију. Сви се држимо заједно. Нажалост, већина је отишла на Запад. Једино сам ја од малена желео да одем за Русију. Могу да кажем да ми је то био дечачки сан. Јесте био сан, али, искрено, нисам нешто планирао да одем у скорије време. 

Али, септембра 2019. године се све променило. Сасвим случајно, преко апликације за учење језика, упознао сам једну девојку из Русије. И тако, дан по дан. Она воли да једе, ја кувам, обоје побожни... И решимо прво да она дође у Србију. 

Никола и Јелисавета

Била је у Србији мало дуже него што смо планирали, јер је тада почео корона вирус. Она се вратила у свој град, ја сам остао у Србији. Дошла је после пар месеци поново, јер нисмо могли једно без другог. После четири месеца, решимо да одемо у Уфу. Ја пре ње нисам ни знао где је Уфа, какав је то град, колики је, колико је зими хладно. 

До Москве смо летели авионом, а из Москве до Уфе смо решили да идемо возом. Москва-Самара, Самара-Уфа. Мислим да је то била једна од највећих грешака у мом животу, јер сам имао температуру, болове. Али са друге стране, воз, Русија, брезе, снег, остварење дечачког сна.

Воз до Самаре је био одличан, брз, удобан, храна укусна. А потом, до Уфе, стари воз, неудобан, али стигли смо. 

Башкортостан је у саставу Русије од 1557. године

Са железничке станице до стана нам је било потребно 40 минута. Узели смо такси, који је у Русији много јефтинији него у Србији. Стижемо у стан. Напољу снег, хладно. Поручујемо запечени суши, сви га обожавају овде, као код нас пљескавицу.

Уфа

Увече су дошли њени родитељи. Упознали смо се, одмах смо „покрили сто“, што би рекли Руси, шампањац, компоти, сок од парадајза, канапеи са сардином, са кавијаром, са јеврејском салатом. Пилетина са кромпиром, телетина са луком и кромпиром, „харинга у бунди“. Велики избор воћа, грожђе, јабуке, банане, незаобилазне наранџе и нар. 

Што се тиче хране, верујем да смо ми много бољи од Руса, ту их побеђујемо. Боршч им је одличан, пељмени такође. Разна узбекистанска, татарска, башкирска кухиња много личи на нашу, тако да ми је то легло одлично. Што се тиче алкохола, ух, тешко, нерешено. Радим у ресторану, посматрам, ту смо негде. Мислим да количински пијемо исто. Само што они најчешће пију викендом, надокнађују за целу недељу. 

Ресторан „Балкан грил“

Ресторан „Балкан грил“

У Русији сам схватио да може да се живи нормално или боље него у Србији са истом платом. Систем је много сређенији него код нас. Рецимо, такси. Преко апликације одмах сазнајеш ко те вози, каква је рута, колико кошта, све се зна унапред.

У продавници, маркетима, превозу, било где, плаћа се картицом. Чак и старији људи користе картице. Свуда, и на пијаци. Кеш се све мање користи. Интернет је јефтинији него код нас, и бржи. Гориво је много јефтиније него код нас.

Достава им ради одлично, да ли је у питању ресторан, продавница, апотека, разне ситнице, све се поручује преко интернета и доноси на кућну адресу или на место најближе стану. 

У Уфи има много зеленила, много паркова. Још једна интересантна ствар: електрични тротинети. Можеш да се крећеш кроз град брзо и јефтино. 

Поглед са жичаре

Нема бојлера по становима, вруће воде има у изобиљу. Грејање је одлично.

Већина има своју викендицу где лети роштиља, сади парадајз и остало поврће и воће. 

Нажалост, има и лоших, негативних ствари овде. Лети има много пијаних на улици, који су агресивни. Путеви су лошији него код нас. Снег се веома лоше чисти, тротоари су нечишћени. Велики шок за мене је био тај што воду са чесме не смемо да пијемо. 

Башкирски национални јунак Салават Јулајев. Његово име носе улице многих градова, његово име носи читав град, познати хокејашки клуб, а на његове споменике редовно се полаже цвеће.

Још једна ствар, велики број људи верује у разна сујеверја, клетве, док у исто време иду у цркву и верују у Бога. Мада, ту смо слични. У сваком случају, то је све само моје мишљење. 

Храм Рођења Пресвете Богородице, главни саборни храм Уфе

Унутар храма

Проблема има, као и свуда, али ја увек гледам лепшу страну свега. За ово време сам три пута одлазио кући, али ме нешто вуче овамо (осим девојке, сада већ жене). 

Нисам још много путовао по Башкортостану, јер сам сређивао визу, полагао језик, историју и закон Русије. Када сам добио визу, одмах сам почео да радим. 

Град Бирск (Башкортостан), поглед са звоника цркве

Бирск

Менталитет је веома сличан, али и веома различит. Више се поштује другарство него породица, ако смем тако да кажем. Опет, са Башкирима и Татарима смо, по мени, ментално ближи. Гостопримство нам је заједничко, топлији су. 

За већину њих је наш тврд говор смешан. Гледају нас као људе са Запада, што је мени некако смешно и непријатно. Често се питају због чега их толико волимо као нацију. Млади и не знају пуно за нас, Србе, мисле да смо били у СССР-у са њима. Неки мисле да смо муслимани. 

Џамија Ар-Рахим у изградњи

Језик сам учио сам, без часова, професора. Основу сам имао из основне школе. Имао сам и потешкоћа у преводу. Али верујем да је то класика. Мени је језик ишао генерално лако. Можда због тога што овде и нема људи са наших простора. Још нисам упознао никога. Знам да их има, неколико, али су сви старији од мене.

Наравно, није лако живети тако далеко од својих најрођенијих, поготово када ниси крај њих када неко одлази на вечни починак. Моја баба Вукица је преминула на Бадњи дан ове године. Много сам је волео и ценио. И јако сам захвалан и баби и деди, родитељима Бориславу и Гордани, целој фамилији Недељковић за све што су ми пружили, а највише за то што су ме научили љубави, доброти, хуманости, и да је најбитније бити човек. 

Баба Вукица и деда Димитрије. На зиду исто они, на венчању.

Шта рећи за крај? Да све има своје добре и лоше стране. Али, будимо искрени, нигде нас неће примити тако лепо, тако братски  и са толико љубави као у Русији. Препоручио бих свима, и који су били и који нису: дођите у Русију. Видите, осетите, нећете се покајати. 

Стара кућа у селу Булгаково, недалеко од Уфе

И не гледајте само Санкт Петербург и Москву. Русија је много више од тога. Русија има прелепу природу, одличне, савремене градове и села, цркве и колибе као из бајке, разноврстност култура, хране, људи, језика, религија, буквално свега. И баш због те различитости, убеђен сам да свако може да нађе нешто за себе. 

Чекам вас у Уфи!

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!