После смрти – у своју руску отаџбину

(Photoshot/Vostock Photo) Сергеј Рахмањинов
Недавно је предложено да се посмртни остаци царевића Алексеја и велике кнегињице Марије Романов сахране у Петропавловском храму Санкт Петербурга, где већ почивају остали Романови, који су побијени после рушења монархије. Посмртни остаци Алексеја и Марије пронађени су касније и предати државном архиву, а сада је предложено да се пренесу у храм и сахране. И други познати Руси су пренети и сахрањени у отаџбини.

Посмртни остаци најмлађих Романових, царевића Алексеја и велике кнегињице Марије, чувају се у Државном архиву Руске Федерације. Они су пронађени знатно касније од осталих чланова породице Романов и заједно са досијеом истраге предати су архиву.

Руководилац Росархива Андреј Артизов испричао је за „Росијску газету” да је истрага убиства Романових покренута деведесетих година, после распада Совјетског Савеза. Тада су у Свердловској области (1492 км од Москве) на Старом Коптјаковском путу пронађени и идентификовани посмртни остаци девет особа: императора Николаја II, императорке Александре Фјодоровне, великих кнегињица Олге, Татјане и Анастасије, доктора Боткина, собарице, лакеја и кувара. Међу њима није било царевића Алексеја и велике кнегињице Марије. Пронађени посмртни остаци су свечано сахрањени у Санкт Петербургу, а досије истраге је предат државном архиву.

Група јекатеринбуршких истраживача је 2007. године проширила територију ископина и пронашла још два тела удаљена неколико десетина метара од раније пронађене „некрополе”. Бољшевици су се потрудили да сахране царску породицу тако да се белогардејци по броју тела не досете о коме се ради. Експертиза је показала да прах припада царској деци. По окончању истраге иследници су замолили архив да привремено преузме и похрани посмртне остатке, до доношења одлуке о сахрани.

Како истиче Андреј Коваљов, директор Руског центра за судско-медицинску експертизу Министарства здравља РФ, сахрана царевића и велике кнегињице је још један чин опраштања од грађанског рата који Русија никако не може да превазиђе. „Историјска правда захтева од свих нас да прихватимо прошлост наше земље онакву каква је била и да више не градимо свој данашњи живот и своју сутрашњицу на међусобним оптужбама и захтевима да се ’друга страна’ покаје”, каже он.

Нису били по мери комуниста

Фотографија из архиве: Антон и Марина Деникини
 

Ове године у октобру ће се навршити 10 година откако су у Русији сахрањени белогардејски генерал Антон Деникин и филозоф Иван Иљин са својим супругама.

Деникин је био један од најуспешнијих генерала Руске императорске армије у Првом светском рату. После револуције постао је један од организатора „Белог покрета”. Три месеца је вршио дужност врховног владара Русије. Умро је у емиграцији 1947. године. Пред смрт је у завештању пожелео да буде сахрањен у Русији.

Првобитно је Деникин уз војне почасти сахрањен на гробљу у Детроиту, али је годину дана касније његова удовица Ксенија (тада је радила на Колумбијском универзитету у Њујорку) пренела његове кости на православно козачко Свето-Владимирско гробље у градићу Кесјвилу, држава Њу Џерзи.

Заједно са Деникином у Русију је враћен и прах руског филозофа, писца и публицисте Ивана Иљина. Он је био доследни критичар комунизма. Његови радови нису издавани у СССР-у. Иљинова схватања су снажно утицала на друге руске конзервативно настројене интелектуалце 20. века, међу којима је био и Александар Солжењицин. Иљин је умро у Швајцарској у децембру 1954. године.

У Русију се после смрти вратио још један војсковођа, Владимир Капељ. Он је учествовао у Првом светском рату и грађанском рату у Русији. Био је припадник „Белог покрета”. Умро је у Сибиру у јануару 1920. године, а сахрањен је у граду Чита. У јесен исте године његови саборци су пренели Капељеве кости у Харбин да бољшевичка армија не би оскрнавила гроб. Крајем 2006. године његов прах је пронађен и пренет у Москву. Генералови посмртни остаци сахрањени су 13. јануара 2007. године на гробљу Донског манастира поред Деникина и Иљина.

Највећи одјек у јавности имао је пренос посмртних остатака познатог руског оперског певача Фјодора Шаљапина, који је отпутовао из совјетске Русије на турнеју и одлучио да се више не враћа. Умро је у Паризу у априлу 1938. године. Шаљапинови потомци су успели да издејствују пренос његових посмртних остатака у Москву у октобру 1984. године. Сада се његов гроб налази на Новодевичјем гробљу.

И даље у туђини

Министар културе РФ Владимир Медински у августу 2015. године изнео је идеју да се у Русију врате посмртни остаци руског композитора Сергеја Рахмањинова, који је сахрањен у САД. Министар је рекао да се у Америци о гробу не води много рачуна и предложио да се Рахмањинови посмртни остаци пренесу у његову постојбину у Новгородској области и тамо сахране. Међутим, потомци руског композитора се томе противе.

Ни потомци „белог” руског генерала, барона Петра Врангеља, нису дозволили да се његов прах врати у Русију. Врангељ се упокојио у Бриселу 1928. године, али је нешто више од годину дана касније, по сопственој жељи коју је за живота изјавио, сахрањен у гробници руске цркве у Београду. На предлог да се Врангељев прах пренесе у Русију његов унук је одговорио да се чувени генерал борио против комунизма и бољшевизма и због тога га не треба преносити у земљу која јесте прихватила демократски пут развоја, али није осудила претходни режим.

Како је за „Руску реч” објаснио Валериј Хомјаков, пренос посмртних остатака познатих Руса је веома важан за историју земље, за народ, али се то не може радити на силу, нити сме бити праћено скандалима, тј. не може се најавити пренос посмртних остатака без претходног договора са потомцима. „Треба направити списак личности које бисмо желели да вратимо и пажљиво водити преговоре. Мислим да би то могли урадити људи који се баве тражењем и преношењем посмртних остатака руских војника погинулих у Другом светском рату”, рекао је Хомјаков.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“