Богати господин из Сан Франциска, чије се име не наводи, путује у Италију бродом „Атлантида”. По доласку на острво Капри господин изненада умире. Његово тело постаје терет свима, чак и његовој породици. На повратку у Америку, уместо у кабину прве класе, покојника смештају у потпалубље где злослутно брује бродски мотори.
Буњинов савременик, књижевни критичар Абрам Дерман, о овој приповеци је написао: „Прошло је више од десет година откако нема Чехова, и за то време, изузев дела објављених након смрти Л. Н. Толстоја, на руском језику није написана ни једна приповетка која би се по снази и значају могла упоредити са ’Господином из Сан Франциска’”
Студент Митја је заљубљен у будућу глумицу Катју. Она је зрелија и подсмева се Митјином дечачком понашању. Мучен страшћу и љубомором, младић одлази из Москве на село да добро размисли о својим осећањима. У сеоској колибици Митја се предаје телесној љубави са младом сељанком, што само појачава његову патњу. Након Катјиног писма у коме му саопштава да га напушта због директора позоришта, Митја извршава самоубиство.
Филозоф Фјодор Степун, Буњинов пријатељ, писао је да у приповеци „Митјина љубав” Буњин кроз причу о младом студенту који не може да се избори са својим осећањима „разоткрива трагедију љубави уопште”. У овој Буњиновој приповеци има и еротских мотива.
Иван Буњин је 1920. емигрирао из Совјетског Савеза у Француску као симпатизер „белих” и противник бољшевика и нове совјетске власти. Делови пишчевих дневника, у којима говори о немирном и тешком периоду за време и после Октобарске револуције, под заједничким насловом „Проклети дани” објављени су у Паризу, у руском емигрантском часопису „Возрождение”. У СССР-у ова књига није објављивана све до времена Перестројке, јер је прожета мржњом према бољшевицима и пишчевим разочарањем у револуцију. У „Проклетим данима„ Буњин пише: „Зар има толико људи који нису знали да је револуција само крвава игра замене места, која се увек завршава тако што народ неко време ужива и пирује на месту господе, али пре или касније ипак извуче дебљи крај?”
Буњин је сматрао да му је управо роман „Живот Арсењева”, објављен 1930. у Паризу, донео Нобелову награду за књижевност, јер „мајсторски наставља и развија традицију класичне руске прозе”.
У роману је описано детињство и младост Алексеја Арсењева, његова веза и заједнички живот са девојком по имену Лика, упркос противљењу њеног оца. Када Лика напусти Арсењева, он покушава да је нађе, али њен отац не жели да му каже где је. Арсењев на крају сазнаје да је Лика умрла неколико месеци раније и да је молила да му то не саопште. У роману има много аутобиографских мотива. На пример, млади Буњин је попут јунака свог романа невенчано живео са својом великом љубави Варваром Пашченко.
По мишљењу великог совјетског писца и нобеловца Константина Паустовског, „Живот Арсењева” је једно од најлепших дела светске књижевности.
„Руска реч“ вас подсећа на руске писце који се, по мишљењу многих, незаслужено не налазе на списку добитника највеће светске књижевне награде. Најпознатија приповетка из збирке „Тамни дрвореди” је „Чисти понедељак”. Приповетка говори о тајанственој љубави и ноћним сусретима двоје младих и богатих људи. На „Чисти понедељак”, први дан Великог поста, девојка саопштава младићу да га напушта и да ће ускоро отпутовати. Две године касније младић је види међу монахињама једног московског манастира.
Буњин је збирку приповедака „Тамни дрвореди” сматрао једном од својих најбољих књига. Приповетке из ове збирке су више пута екранизоване и извођене као позоришне представе, а збирка је иначе обавезна лектира у руским школама. Сама приповетка „Тамни дрвореди”, по којој је цела збирка добила назив, објављена је 1938. у Њујорку, а остале приповетке, написане током Другог светског рата, објављене су у Паризу.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
