Сви Срби руске књижевности: Како су Србе видели Пушкин, Толстој, Достојевски и Лимонов?

Карађорђе и Милош

Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837) први је међу руским писцима имао прилике да се непосредно упозна са српским јунацима који су се борили против Турака, а затим емигрирали на југ Русије, где је песник једно време провео у прогонству. Тамо је слушао приче о ћерки вожда Карађорђа и посветио јој стихове „Карађорђевој кћери” („Дочери Карагеоргия”). Као и сваки песник романтизма, Пушкин је био фасциниран мушким јунаштвом, женском лепотом, јужњачким карактером, несвакидашњим историјским догађајима и супротностима које се међусобно допуњују. И Карађорђеву ћерку он је доживео као сушту супротност своме оцу, „злочинцу и јунаку” достојном и ужасавања и славе. Она, лепа Карађорђева кћи, од играчака је имала нож, и то „наоштрен братоубиством”, али је бурно доба свога оца управо она искупила својим „смиреним животом пред небесима”.

Посветио је Пушкин песму и самом Карађорђу. У „Песми о Георгију Црном” („Песнь о Георгии Черном”) он у стилу народних епских песама, са словенском антитезом на почетку, описује покушај Карађорђевог оца да пријави неразумног сина Турцима, што га је коштало живота. Карађорђе у Пушкиновим стиховима најпре покушава да измоли од оца опроштај, трчи испред њега и клања му се до ногу. „Поврати се рад’ Господа Бога, не уведи ме ти у искушење” – преклиње син оца. На крају, када види да ништа не помаже, хладнокрвно вади кубуру и убија га.

У песми „Менко Вујић ситну књигу пише” („Менко Вуич грамоту пишет”), опет у стилу јуначких песама, Пушкин пише о томе како Вујић упозорава Карађорђа да му Милош Обреновић ради о глави. „Расрди се Петровићу Ђорђе, расрди се и очима севну, веђе му се црне намрштише...” Али и Милош Обреновић се борио против Турака, па је и он заслужио Пушкинову пажњу, у песми „Војевода Милош” („Воевода Милош”). Колико се Пушкин прожео духом српског устанка довољно говори почетни стих ове песме: „Над Србијом смилуј се ти, Боже”, и њен завршни стих: „Стари Србин, војевода Милош”.

Најпознатији Србин у руској књижевности

Поручник Вулић у делу Михаила Јурјевича Љермонтова (1814-1841) „Јунак нашег доба” („Герой нашего времени”) познат је пре свега захваљујући томе што поменуто Љермонтовљево дело улази у списак обавезне школске лектире, не само у Русији, него и другде у свету где се изучава руска књижевност. Поглавље са поручником Вулићем носи назив „Фаталиста”. Радња се одвија на Кавказу, где је у друштву руских официра и један егзотични Србин, поручник Вулић. Он се разликује од Руса по дугачком носу (то је, по Љермонтову, карактеристика српске физиономије), али по духу се потпуно уклапа у друштво руских официра. Расправља са њима о људској судбини, клади се и игра руски рулет, желећи да докаже да човек умире кад он пожели, а не кад му судбина одреди. Главни јунак Љермонтовљевог дела, туробни Рус Печорин, примећује отисак смрти на Србиновом лицу, и инсистира на томе да ће овај колико данас умрети, иако је преживео руски рулет. Српском официру није право, али се кобни предосећај руског „фаталисте” ипак обистињује – исте вечери пијани козак посекао је сабљом поручника Вулића. Последње Вулићеве речи биле су: „У праву је“. Човеку који је искушавао судбину било је одређено да умре тог дана. Храбри поручник умро је неславном смрћу од руке пијанице, посечен сабљом којом је пре њега убијена свиња.

Вампири га јурили до зоре

Колорит српског поднебља изванредно је дочарао гроф Алексеј Константинович Толстој (1817-1875). Он је у младости на француском језику написао приповетку „Породица вампира” („La famille du vourdalak”). Приповетка је остала необјављена, и тек после његове смрти је угледала свет у преводу на руски језик („Семья вурдалака”). Главни јунак приповетке, француски маркиз Д‘Ифре, прича „истиниту причу” из своје младости. Давне 1759. године путовао је из Париза у Молдавију преко Србије. Предах и преноћиште нашао је у једној српској сеоској кући. Тога дана када је маркиз дошао, у осам сати увече истицало је десет дана откако је домаћин куће, стари Горча, кренуо са другим храбрим Србима у хајку на турског разбојника. Синовима је рекао да, ако се не врати у року од десет дана, треба да га прободу глоговим коцем јер ће то значити да се преметнуо у вампира. Тачно у осам увече Горча се појављује из шуме. Сви се питају да ли је прошло десет дана или се домаћин вратио на време...

„Вампири, драга моја господо, најрадије сишу крв својих рођака и најбољих пријатеља, који, када умру, такође постају вампири. Очевици кажу да су се тако у Босни у вампире претварали житељи читавих села“, говори пишчев јунак.

Горча се вратио, али се чудно понаша. Не жели да се прекрсти нити да прочита молитву. Затим ноћу долази у облику мртваца и убија свог малог унука. Француз, приморан да настави пословни пут у Молдавију, тешка срца одлази и одваја се од Горчине ћерке Зденке, праве словенске лепотице, скромне и смерне девојке стидљивог погледа.

Након годину и по дана маркиз се враћа у Париз истим путем и одлучује да сврати у то село. Најпре долази у манастир, где од монаха сазнаје за проклетство које је повампирени Горча пренео пре свега својој породици, а затим и целом селу. Не обазирући се на упозорења монаха, Француз ипак одлучује да одседне у некадашњој Горчиној кући, јер је пожелео да види Зденку. Био је то за маркиза Д‘Ифреа најужаснији и најјезивији догађај у животу. Он се живо присећа како повампирена Зденка покушава да га заведе док га кроз прозор посматрају вукодлаци и вампири међу којима препознаје Горчину породицу. Лукавством успева да се одвоји од Зденке и да узјаше коња. Захваљујући препредености и храбрости, брзини свога коња и срећној судбини, маркиз успева да побегне од гомиле вампира која га је вијала све до јутра.

И поред тога што су главна тема вампири, Алексеј Толстој није пропустио прилику да речима свога главног јунака искаже и мишљење о Србима као народу: „Срби су сиромашан и непросвећен, али храбар и поштен народ, који чак ни под турским ропством није заборавио своје достојанство и некадашњу независност“.

Постоје две Србије

Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881) често је помињао Србе на страницама свога „Пишчевог дневника”, који је неколико година издавао и у коме је, углавном као публициста, износио своје погледе на свет и на актуелне догађаје. Ево шта Достојевски пише о већ поменутим Пушкиновим делима: „Ја бих оним високообразованим Србима од којих су многи са неповерењем гледали Русе показао, на пример, Пушкинову песму ’О Црном Георгију’ или ’Песму о бици код Зенице Велике’. То су два ремек-дела, најкрупнији драгуљи Пушкинове поезије (и баш зато су потпуно непознати у нашим школама не само ученицима, него, врло могуће, и учитељима. Они ће сада први пут чути да су то велика ремек-дела, већа него ’Кавкаски заробљеник’ или ’Цигани’). А свакако је још прошле године требало увести ове песме у наше школе. Уосталом, судећи по томе како се сада ствари одвијају, тешко да ће Срби ускоро сазнати за овог најмање познатог од свих руских великана – мислим да тако можемо дефинисати нашег великог Пушкина”.

Достојевски је, као и многи други руски мислиоци, о Србима и уопште Словенима размишљао пре свега кроз призму улоге коју би Русија требало да има у словенском свету. У „Пишчевом дневнику“ 1877. године он у том контексту помиње рат између Срба и Турака и српско-бугарске односе. Наиме, у Москву су стигле избеглице, девојчице Српкиње и Бугарке од 8-9 година. Примило их је Покровско друштво милосрдних сестара. Писац каже да му је пријатељ причао како српске девојчице седе у једном ћошку собе, а бугарске у другом. Оне међусобно нити се играју, нити разговарају. Када су српске девојчице упитане зашто неће да се играју са бугарским, оне одговорише: „Ми смо им дали оружје да крену на Турке заједно са нама, а они су сакрили оружје и нису кренули на Турке“. „Ако мале девојчице од 8-9 година – пише Достојевски – говоре таквим језиком, значи да су то преузеле од очева, а ако такве речи већ прелазе од очева на децу, значи да међу балканским Словенима влада несумњива и страшна мржња. Да, вечито непријатељство међу Словенима! Они га памте у предањима и чувају у песмама, и без огромног центра који их спаја, тј. без Русије, не би било сагласности међу Словенима, нити би они сами опстали. Нестали би са лица земље, шта год да машта српска интелигенција или разноразни европеизовани Чеси... Много је тамо занесењака. Скоро сви су занесењаци...“

Занесењацима је Достојевски називао чиновнике који су сматрали да уколико Русија ослободи Словене, „то ће бити искључиво у корист Русије, она ће их окупирати и лишити ‘толико славне и очигледне политичке будућности‘“. Великом руском писцу, и не само њему, најтеже су падале оптужбе да Русија брани словенске народе ради сопствене користи и из освајачких побуда. „Али проћи ће време и појавиће се спасоносна реакција; ти Срби који су сада сумњичави, ипак су у дубини душе ватрени родољуби. Они ће се сетити погинулих Руса, који су живот дали за њихову земљу. Руси ће отићи, али ће велика идеја остати. Велики руски дух оставиће своје трагове у њиховим душама, из руске крви за њих проливене нићи ће њихово јунаштво. Једнога дана ће схватити да је руска помоћ била несебична и да ниједном Русу, погинулом за њих, није било ни на крај памети да их осваја”.

Као и данас, и тада је у Србији била актуелна разлика између „сналажења” у лавиринтима политике и народних надања. Ту разлику је Фјодор Михаилович јасно сагледавао и сажето изложио: „Постоје две Србије: Србија ’горња’, ватрена и неискусна, која још није довољно живела и радила, али страсно машта о будућности и већ је препуна партија и интрига... Али, поред те ’горње’ Србије, која толико тежи политичком животу, постоји и Србија народна, која Русе назива својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, која воли Русе и верује им”.

По српском рецепту

Егзотику далеке балканске земље најлуцидније је описао велики руски писац друге половине 19. века Николај Семјонович Лесков (1831-1895), у мало познатој причи „Уништавање стеница” или „Стеницомор” („Клоподавие”). Главни лик, јерођакон Видубецког манастира Созонт, затечен је ујутру у својој монашкој келији са женском особом, која је у паничном страху и неглижеу изјурила и нестала без трага и гласа чим је у келију закорачио еклисијар да види зашто отац Созонт не долази да служи литургију. Затечен у кревету спремљеном за двоје, са изгужваним јастуцима и постељином, отац Созонт сву кривицу пребаци на економа, који није хтео да му обезбеди никакво средство против стеница, па је, ето, морао сам да их уништава како зна и уме. Све рецепте је испробао, а кад ништа није помогло, сетио се како је једном о празнику у богословском училишту за трпезом чуо разговор студената из Србије о обичајима у њиховој родној груди. Ево његовог објашњења: „Српска земља, као и цело Подунавље, обилује стеницама. Али житељи тих нама једноверних крајева знају све тајне ових сладокусаца. Стеница је блудан и женољубив инсекат, и најусрдније се припија уз тело жена под чијом кожом има мало више масноћа, и те масноће привлаче стенице својом слашћу и аромом. Знајући то, Срби после исцрпљујуће борбе са стеницама доведу у своју постељу неку пуначку женицу, и стеница све своје рилице забија у њено тело, а затим, насладивши се женском телесином, осећа одвратност према мушком телу и оставља на миру оце и братију чак и када спавају сами”.

После таквог образложења Лесков даље описује поступак свога јунака: „Знајући да су Срби побожан народ, коме су туђе лутеранске лажи и јелинска прелест, о. Созонт одлучи да рескира и примени српско средство ради сопственог спасења, које би према својој вери и задобио да брзоплети отац еклисијар не поплаши женицу, одабрану међу предусретљивим верницама, и то управо у јеку уништавања стеница”. Једна од одлука које је црквени суд донео тим поводом гласи овако: „Студентима из Србије преко о. инспектора Академије најстроже скренути пажњу да убудуће и не помишљају да невиним овчицама стада рускога откривају обичаје своје отаџбине, искварене вишевековним ропством под развратним Турцима”.

Током 20. века о Србима су писали многи руски аутори. Познати писци Леонид Андрејев, Валентин Пикуљ, Јулиан Семјонов и Едуард Лимонов обратили су посебну пажњу на важне догађаје из новије историје српског народа.

Загрцнуће се Турчин

О Србима је писао Леонид Николајевич Андрејев (1871-1919), родоначелник руског експресионизма. Главни јунак његове приповетке „Странац“ („Иностранец“) из 1901. године је Србин Рајко Вукић, низак и жилав студент орловског носа и оштрог подбратка. Аутор о њему говори с очигледном симпатијом. Рајко се нашао у Русији када је у Србији избио рат против Турака. Он воли своју малу Србију у коју не може да се врати. Тугује за сваким убијеним Србином, срце га боли за израњављеном отаџбином. „Када је био трезан, он је ћутао, а када би попио мало вотке почео би на смешном и изврнутом језику ватрено и упорно да прича о Србији... Он је тако хвалио малу и слабашну Србију да су сви умирали од смеха и намерно га задиркивали... Као ову харингу узеће је Турчин и прогутати“, подсмевали су се студенти Рајку. „Загрцнуће се“, одговорио би Рајко.

Касније, 1914. године, у делу „Реч о Србији” („Слово о Сербии”), Андрејев пише: „Рат је почео од Србије, Србин је први убијен у овој великој борби народа и то ће историја забележити. Од тог првог убијеног Србина, па све до Србина убијеног јуче и данас, четири месеца се мужевно бије мали, усамљени, јуначки народ на челу са својим краљем Александром, који је двапут био рањен и једва избегао смрт и васкрсавао само да би поново јуришао у нове битке и подвиге”.

Дирљиве су Андрејевљеве речи о односу српског народа према Русима: „Ево шта још немојте заборавити када размишљате о Србији: у Србији нас воле ватреном, искреном, скоро нежном љубављу. Ко год да сте, пробајте да пропутујете њеним окрвављеним пољима и планинама..., Имаћете утисак да сте владајући кнез, пророк или чак сам анђео – такву љубав и поштовање указаће вам овај измучени народ! Последњи тепих ће прострти под ваше руске ноге, од својих гладних уста откинуће последње парче хлеба и са божанственом дарежљивошћу сиромаха угостиће вас, најдражег госта из миле Русије. Када се моле Богу, кога они помињу пре своје деце? – Русију. На коју страну гледају њихови мученици, чекајући хиљаду година да их обасја сунце? На коју страну се отимају уздаси и лију сузе мајки измучене деце? Онамо иза плаве магле, где сијају на небу златне куполе Московског Кремља“.

Руси и Срби се увек боре до краја

О Србима у Првом светском рату пише још један руски писац, љубимац совјетских читалаца Валентин Савич Пикуљ (1928-1990). Тираж његових књига за живота је достигао 20 милиона, а досада је већ премашио 500 милиона примерака. Главни јунак његовог култног историјског романа „Имам част. Исповест официра Генералштаба” по мајци је Србин, и један део радње се одиграва у Југославији, где је он био сведок политичких интрига које су довеле до Првог светског рата, познавао је пуковника Аписа и учествовао са њим у Мајском преврату. Чак је сопственим рукама избацио тело краља Александра кроз прозор.

Драгутина Димитријевића Аписа аутор описује као „мрачног поручника“ за кога су „сви краљеви на свету били јефтинији од репе на пијаци“. Лепо је бити Србин, али није лако – каже Апис, пијући за „последње Обреновиће“. „Он са злочиначким изразом лица дохвати флашу за грлић, као да стеже неког за врат и спрема се да га удави. Ракија је била љута, пилићи масни, а сир сувише јак“ – тако Пикуљ описује сусрет свог јунака са Аписом. Са друге стране, Милан Обреновић је „зеленаш, хвалисавац, шпекулант, пијаница, коцкар, издајник народа, развратник, кукавица...“ Према Обреновићима писац осећа гађење и отворену мржњу, док према Карађорђевићима гаји очигледне симпатије.

О карактеру и особинама српског народа Пикуљ пише: „Скромност није лична врлина, то је национална црта свих Срба који имају самопоштовање... Поверење и поштење Срба ушли су у пословицу. Још једна пријатна црта српског карактера је то што се не занимају за туђи живот... Стари краљ Петар Карађорђевић тумарао је по граду без обезбеђења, улазио у кафане, испијао пиво, прелиставао новине. Нико се није окупљао да га посматра, као што би се догодило у Русији када би наш цар отишао у крчму. Србима је то свеједно! Ако се краљ ужелео пива, нека пије; ако му је занимљиво шта пише у новинама, нека чита... Петовековна борба са непријатељима уобразила је Србе – они зато не подносе када се неко меша у њихове ствари, али ни сами не гурају нос у туђе”.

Пикуљев јунак је доживео и Други светски рат, у коме је и погинуо, уступивши цивилу своје место у авиону, када је совјетска команда издала наредбу о евакуацији. Русија је тада – пише Пикуљ – слала Србима храну, одело, лекове и војну помоћ. Српски војници су дочекивали Русе узвицима „Живели руски војници“ и „Живела Црвена армија“. „Једна српска старица је издалека дошла боса по снегу да види Русе па да умре. Када их је угледала, пала је ничице као пред иконама, и плачући, покушавала дугом седом косом да очисти прашину са чизама наших војника...“

Милиони руских читалаца прочитали су, између осталог, и ове Пикуљеве речи: „Хитлеру су се супротставили многи народи, али, реците, где је наишао на најјачи отпор? Само код јужних Словена и у Русији. Може се рећи да су само Руси и Срби способни да се боре до краја, јер их је велика мајка историја научила да се никада не предају”.

Шпијунске приче у пролеће 1941.

Што дубље залазимо у 20. век, помињање Срба у руској књижевности све више је везано за њихове ратне подвиге и страдања. О Србима у Другом светском рату писао је Јулијан Семјонович Семјонов (1931-1993), творац чувеног лика руског обавештајца убаченог у сам врх Трећег рајха, Максима Максимовича Исајева, Немцима познатог под именом Макс Ото фон Штирлиц. Касније је Штирлиц постао главни јунак легендарне ТВ серије „17 тренутака пролећа” („17 мгновений весны”), а затим, до дана данашњег, и непресушне серије руских вицева. Радњу једног од романа о Штирлицу Семјонов је сместио у Југославију и Београд као њен главни град. Роман се зове „Алтернатива (пролеће 1941)” („Альтернатива (весна 1941)”).

Као и у другим својим романима, Семјонов комбинује историјске и измишљене личности, историјске догађаје и замишљене сцене. На пример, пише о југословенском војном аташеу, пуковнику Максимовићу, и његовом разговору са Стаљином. Максимовић у роману никако не може да се осећа лагодно док разговара са Стаљином. Сам је себи смешан и незграпан. Плаши се да речи совјетског руководиоца не схвати погрешно и да их погрешно не пренесе. А Стаљину се овај српски пуковник допао. „Личи на Руса... Отворен је као Руси. И тући ће се до смрти, као што је и рекао. Очи су му добре, чисте, право гледају, не врдају. Таквим очима се може веровати“ – тако Семјонов описује Стаљинове мисли.

У роману се, поред осталог, приказују односи између Срба и Хрвата у Југославији пред почетак Другог светског рата, и наглашавају се различити политички ставови. Писац наводи како су Цинцар-Марковић и регент Павле сматрали да је Русија највећи непријатељ Југославије и да моћ и близину Совјетског Савеза треба само повремено искоришћавати. Наводи и речи једног „левобуржоаског лидера“, Драгомира Јовановића: „Ми смо земља чудака; саткани смо од супротности које се међусобно потиру: наша власт жели сарадњу са Немачком, наша војска жуди за Енглеском, а целокупно становништво наше земље отворено показује своју љубав према Совјетском Савезу”.

Криви су што бране своје шљивике

Последња деценија двадесетог века. Опет рат у српским земљама. И опет Срби у руској књижевности. Савремени руски писац Едуард Венијаминович Лимонов (рођен 1943) боравио је 90-их година на ратиштима бивше Југославије, чак је и пуцао из српског оружја у правцу непријатељских положаја. Лично је упознао Ратка Младића, Радована Караџића и Војислава Шешеља, а о том периоду написао је збирку приповедака у новинарском стилу под називом „Смрт“, објављену 2008. године. Лимонов описује сусрет са прогнаним Србима и разговор са њима испред хотела „Славија“ у Београду 1993. године:

– Бако, одакле сте побегли? ...

– Из Сиска. – Старица премешта штаке, мршти се, и изненада почиње да плаче. – Зашто сте нас ви, Руси, оставили?

– Јељцин је усташа! – одлучним гласом рече стари сељак с качкетом, сув као старо квргаво дрво.

Овакву изјаву касније сам чуо у разним крајевима Србије... „Усташа“ – то је за Србе горе и од ђавола.

– Јељцин је усташа! Зашто не склоните Јељцина? – јеца старица на штакама.

– Русија мора да нам помогне! Ви сте јачи од свих! – каже девојка у некаквој јадној ружичастој јакници...

– Ви, Руси, имате атомску бомбу! Зашто не зауставите убиство Срба? Ми смо ваша православна браћа...

– Напиши како ми живимо. Ми нашој влади не требамо, ми хоћемо кући.

– Куће су нам преотели!

Лимонов пише о животу тих избеглица. Они га и сами моле да запише ко су и одакле беже, ко им је погинуо, а ко протеран, и да фотографише сву беду у којој живе. Писац зна да је све то узалуд, да им то неће помоћи, али не жели да им ускрати зрачак наде и записује све, до најситнијих детаља.

Помиње Едуард Лимонов и судбину појединих важних личности из тог периода. Неки су убијени, неки су у затвору, а неки се крију. „Испоставило се да су сви они подједнако криви у очима Европљана и Јенкија. Криви су зато што су бранили своје рођене планине, своје куће, шљивике и винограде”.