Разбијачи митова: Не, Руси не наздрављају речима „На здоровье!”

Руска душа је загонетна и недокучива. Многи странци су покушали да схвате у чему је њена тајна, али ретко коме то заиста пође за руком. Најуопштеније говорећи, она је често спој нечега што је неспојиво. На пример, Руси споља изгледају као да су веома строги, а заправо су већином врло добродушни и широкогруди. Можете бити сигурни у једно: Руси обожавају седељке! Међутим, из неког разлога је изван Русије уврежено мишљење да је „На здоровье!“ главна руска здравица.

У целом свету је познато да Руси имају посебан однос према алкохолу. Култура његовог конзумирања у Русији је прилично богата, тако да у руском језику постоји мноштво разноврсних здравица које се изговарају на гозбама.

Руси су у великој мери сујеверни. Чак и у савременом друштву је то сујеверје присутно, и то са елементима читавог обреда. Због тога Рус не може одбити да попије за тако важну ствар као што је здравље. Разлика је само у томе што ми, Руси, пијемо „За здоровье“ (за здравље), тј. „Да сви буду живи и здрави“, или једноставно кажемо: „Будем [живы/здоровы]!“ (будимо живи/здрави), „Ваше здоровье!“ (за ваше здравље), итд. Израз „на здоровье“ не може се применити у здравици. Он се користи у потпуно другачијем контексту – када желимо здравље ономе ко нам се за нешто захваљује: „Спасибо!“ – „На здоровье!“ („Хвала!“ – „Жив био!“), или тако изражавамо топлину осећања према човеку коме нешто нудимо: „Кушайте на здоровье!“ („Једите са уживањем“).

Многе руске здравице су сентименталне. Обично се пије „За родитеље!“, „За оне који више нису међу нама!“, „За присутне/драге даме!“ (мушкарци у Русији су доста романтични), „За домаћицу!“ – тако се гости захваљују домаћици за гостопримство и трпезу (ако сте у Русији позвани чак и само „на чај“, будите сигурни да ћете тешко устати од стола).

Међу најчешћим руским здравицама су и оне које се тичу целог народа или чак целог човечанства: „За мир у целом свету!“, „За мирно небо изнад наших глава!“ (Руси веома поштују успомену на Велики отаџбински рат и цену коју је њихова земља платила за мир), „За љубав!“, „За пријатељство!“, итд.

Ако нема нарочитог повода за славље, онда седељка може почети изразом „Поехали!“ („Крећемо!“). То је рекао Јуриј Гагарин непосредно пред полетање у космос.

Поред тога, код нас се сматра да није добро када неко пије сам, јер то раде алкохоличари. Зато обавезно треба наћи друштво (такав компањон се на руском зове „собутыльник“ од речи „бутылка“, тј. флаша, али тај израз се односи на људе са којима је конзумирање алкохола једина додирна тачка, или се користи у ироничном смислу). Ако вам је то пошло за руком, онда је крајње пожељно попити са новим компањоном „За познанство!“

Посебну категорију чине здравице карактеристичне за људе исте професије: војнике, лекаре, грађевинце, морнаре, итд.: „За ВДВ!“, тј. за десантне падобранске трупе (Воздушно-десантные войска) чији су припадници познати по бурном празновању дана ових трупа, 2. августа, и традицији купања у градским фонтанама. Или, рецимо, „За све који су на мору!“, итд.

Постоји посебна здравица за свадбу. Гости подижу чаше за младу и младожењу уз повике „Горько!“ (горко). На те речи младенци треба да се пољубе и тај пољубац треба да траје што дуже како би им и заједнички живот био дуг. Сујеверна руска свест сматра да ће младом брачном пару заједнички живот бити слађи ако им свадба буде горка.

На таквим нарочитим весељима попут свадбе или неке годишњице уобичајено је да се говоре дугачке здравице. Та традиција је дошла у Русију са Кавказа, где здравица личи на беседу а изговара се као да је уметничко дело.

Посебне здравице постоје за крај седељке, када се гости спремају да крену. То се зове „выпить на посошок“ (у слободном преводу: попити пре узимања штапа и поласка кући). Тих „последњих“ чашица може бити неколико. На пример, „На ход ноги“ (када се устаје од стола), „Стременная“ (када се нога већ стави у узенгију), итд.

Неискусни странац лако може постати жртва ових руских обичаја и здравица, када се најпре каже „Между первой и второй перерывчик небольшой! Светит месяц под горой не пора ли по второй?“ („Између прве и друге је мала пауза! Месец сија изнад брда, није ли време да испијемо другу чашу?“), затим ће се наћи разлог да се попије још једна, и то „до дна“ са човеком у чију част је управо изговорена здравица, затим још и још, уз речи „если ты меня уважаешь“ („ако ме поштујеш”), и тако редом за сваког ко изговара здравицу (на руском „тостующий“) и коме је здравица посвећена („тостуемый“). Будите, дакле, обазриви!

Узгред, на интернету се може наћи мноштво страница са огромним бројем здравица за сваку животну прилику (чак и у стиховима).

У суштини, наш човек ће увек наћи разлога да попије. „Нема разлога да се не попије“, кажу Руси. Ту ситуацију врло добро илуструје стари виц.

Пала је ноћ, цело село спава. Усред дворишта стоји сто, на столу четири флаше домаће вотке: три празне и једна полупразна. За столом седе четири човека, мрште се и из све снаге напрежу покушавајући нечега да се сете. На крају беспомоћно уздишу. Изненада у суседном дворишту залаја пас. Један од ове четворице скочи, подиже чашу и радосно узвикну: „Е па, за Шарова!“