„Непријатељ пред вратима“: Колико је веродостојно у филму приказана Стаљинградска битка?

Жан Жак Ано/Paramount Pictures, 2001.
Почетком фебруара се навршава 76 година од завршетка Стаљинградске битке, највеће војне операције у историји. Француско-америчко остварење „Непријатељ пред вратима“ („Enemy at the Gates“) посвећен овом догађају вероватно је најпознатији филм о Стаљинградској бици. У којој мери је то дело историјски веродостојно?

„’Непријатељ пред вратима’ омогућава нам да сагледамо и осетимо како изгледа прави рат“, коментарише консензус критичара на вебсајту Rotten Tomatoes. Па ипак, љубавна прича „делује неумесно“ у овом историјском блокбастеру о Другом светском рату, премијерно приказаном 2001. Штавише, у том филму је неумесно и много штошта друго, по мишљењу многих Руса који су га одгледали.

На пример, ратни ветерани који живе у Волгограду (тако се Стаљинград зове од 1961), били су шокирани овим филмом и захтевали су да буде забрањен. Негодовали су због тога што је у филму дата искривљена слика Црвене армије чији су командири приказани као немилосрдни деспоти, док су обични војници „ћутљиво топовско месо“. Власти Руске Федерације нису реаговале на овај апел ветерана.

Прошло је доста времена али је ово и даље један од најпопуларнијих западних филмова посвећених Стаљинградској бици. Милиони људи формирају свој став према бици гледајући управо овај филм. Зато је умесно запитати се ко је у праву са гледишта историјске веродостојности – консензус критичара или револтирани ветерани? Ово питање је најбоље решити почев од онога што је очигледно: филм је уметничко дело и плод стваралачке уобразиље (мада је редитељ Жан Жак Ано у свом интервјуу за руске медије нагласио да је детаљно проучио околности битке).

Замандаљени вагони

Радња филма је усредсређена на дуел између совјетског снајперисте Василија Зајцева (Џуд Ло) и његовог немачког супарника, мајора Ервина Кенига (Ед Харис). Тај дуел је сам по себи истинит догађај Стаљинградске битке, најкрвавијег окршаја у историји којим је драстично измењен ток Другог светског рата. Црвена армија је у почетку грозничаво бранила град (лето-јесен 1942), а затим кренула у контраофанзиву опколивши стотине хиљада немачких војника (јесен 1942 – зима 1943).

Негативна представа о Црвеној армији се ствара већ на почетку филма, када се нове војне јединице, међу којима је и главни јунак Зајцев, шаљу на Стаљинградски фронт. Успут командири вичу на војнике, прете им и понижавају их. Транспортују их у затвореним вагонима као стоку, с тим што је сваки вагон замандаљен споља. То се ради, као што се може претпоставити, да војници не би дезертирали. Међутим, по речима војног историчара Бориса Јулина, то се није могло догодити јер је тако нешто било забрањено. И заиста, у случају немачког ваздушног или артиљеријског напада сви ти људи затворени у вагону би изгинули.

Без оружја

На супротној обали Волге војници су добијали оружје, али није било довољно пушака за све, тако да је један војник добијао пушку, а други муницију за ту пушку. Наређено им је да узимају оружје од убијених војника. Човек не мора бити историчар или војни стручњак да би схватио колико је то бесмислено. Тако нико не може да се бори, јер један војник нема пушку, а други нема муницију. То би значило да је команда Црвене армије слала своје војнике да ратују практично без оружја.

Да ли је ситуација са оружјем у совјетској војсци била заиста тако ужасна како је приказано у филму? Историчари кажу да заиста није било довољно пушака, али само на почетку рата, када су због великих губитака власти формирале одреде милиције који су често били лоше наоружани. Међутим, стање је било далеко боље у јесен 1942. године. „Нико није слао ненаоружане војнике у напад... То што је приказано у филму ’Непријатељ пред вратима’ је чиста глупост“, потврђује историчар Алексеј Исајев, аутор многих књига посвећених Стаљинградској бици.

Напад

Једна од најупечатљивијих сцена у филму је напад тек пристиглих совјетских војника на добро утврђене немачке положаје. Напад почиње звиждуком као спортско такмичење, али убрзо јењава. Међутим, када совјетски војници почињу да се повлаче отпозади их дочекује митраљеска паљба казненог одреда. И нехотице се поставља питање ко је побио више совјетских војника – да ли немачки окупатори или совјетска браћа по оружју?

Такви казнени пукови су заиста постојали у Црвеној армији и заиста су имали задатак да спрече панику у редовима и силом зауставе спонтано повлачење.

Стаљинова фамозна наредба бр. 227 „Ни корак назад!“ омогућила је овим јединицама да се увећају. Било је предвиђено да свака војна формација (преко 50.000 људи) има највише пет оваквих јединица (у свакој по 200 војника).

Постоји много података о деловању казнених одреда. Од 1. августа до 15. октобра 1942. године ти одреди привели 140.775 војника који су напустили своје положаје (то нису били само дезертери него и они који су покушали да изађу из обруча). Већина је враћена назад у армију (131.000 људи), 3.900 људи је завршило у затвору, а 1.189 људи је стрељано (мање од 1%).

Алексеј Исајев истиче да је у уличним борбама тешко ефикасно применити казнене одреде и зато је „њихова улога била минимална“. „Најчешће су они коришћени [у Стаљинграду] као обични борбени пукови“. Такве сцене су у филму потребне да би се истакла најважнија порука која гласи: „већини совјетских војника буквално треба уперити пушку у леђа да би кренули у борбу“, као што рече један блогер.

Руси су, међутим, васпитавани са другачијом представом о Стаљинградској бици, у којој је било много примера истинског јунаштва и пожртвовања. Судећи по многобројним примерима такве храбрости врло је мала вероватноћа да су совјетски војници били мотивисани страхом.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“