Који руски писци су добили Нобелову награду за књижевност?

Протерани руски писац Александар Солжењицин на додели Нобелове награде у Стокхолму, 10. децембар 1970.

Протерани руски писац Александар Солжењицин на додели Нобелове награде у Стокхолму, 10. децембар 1970.

AFP
Поједине одлуке Шведског комитета су вероватно биле политички мотивисане, али романе тих аутора ипак вреди прочитати. Ево петорице Руса који су добили Нобелову награду за књижевност.

1. Иван Буњин (1933)

Буњин је први Рус који је добио Нобелову награду за књижевност. У том смислу је победио свог главног ривала – Максима Горког, пролетерског писца и Стаљиновог миљеника.

Породица Нобел је дуго живела у царској Русији. Њима је 1916. године припадала трећина руске сирове нафте. Бољшевичка револуција је, међутим, приморала Алфредовог рођака Емануела Нобела да побегне из Русије, услед чега се распала цела трговачка империја његове породице.

Касније је током 1920-их, док је живео у Паризу, Емануел био у тесној вези са антисовјетски настројеним руским емигрантима. Један од њих је био Иван Буњин. Нобел званично није могао утицати на комитет, али су његове симпатије биле очигледне.

Буњин је добио награду „за стриктну уметничку вештину са којом је наставио традицију руске класичне прозе“. Шведска академија је прецизирала да је Буњин изабран „да бисмо очистили савест која нас мучи што смо пропустили Чехова и Толстоја“.

Па ипак, совјетски медији су тврдили да је награда политички мотивисана јер је додељена „непријатељу револуције“. Због тога је СССР деценијама имао негативан став према Нобеловој награди.

Ево појединих Буњинових књига које обавезно треба прочитати.

2. Борис Пастернак (1958)

Пастернак је добио награду „за важна достигнућа, како у савременој лирској поезији тако и у области велике руске епске традиције“. Његов „Доктор Живаго“ управо је био представљен свету уочи додељивања награде и први пут је објављен у Италији, након што је забрањен у Совјетском Савезу.

Државни медији и бирократе у СССР-у покренули су кампању против Пастернака. Окарактерисали су га као издајника отаџбине зато што је његово дело издато у иностранству и што је добио Нобелову награду, јер је то третирано као нешто издајничко и антисовјетско.

Пастернак је био принуђен да одбије награду, али је свакако постао персона нон грата у Совјетском Савезу. Познат је цитат са једног скупа комунистичких писаца где је речено: „Нисам читао Пастернака, али га осуђујем“. Та фраза је постала афоризам који симболизује сав идиотизам цензуре у совјетској држави.

3. Михаил Шолохов (1965)

Шолохов је аутор епског романа „Тихи Дон“ у коме се говори о руском козаштву у доба Револуције и Грађанског рата. За овај роман се често каже да је то „рат и мир 20. века“. Књига је, међутим, била предмет многих противречности као и конспиролошких спекулација о томе да Шолохов није њен прави аутор јер у другим његовим делима није одражен тако истанчани књижевни стил и таленат.

Комитет га је ипак изабрао и доделио му награду „за уметничку снагу и интегритет са којим је у свом донском епу изразио историјску фазу у животу руског народа“.

Овога пута совјетска држава није имала ништа против награде. Штавише, власти су 1958. године покушале да промовишу Шолохова као писца. Совјетском амбасадору у Шведској било је наложено да стави до знања као ће СССР бити веома захвалан ако се награда додели Шолохову.

4. Александар Солжењинцин (1970)

Солжењицин је био први совјетски писац који је у својим романима отворено говорио о Гулагу. Његов „Један дан Ивана Денисовича“ са описом свакодневице робијаша у логору, објављен је 1962. године и постао је сензација у СССР-у.

Солжењицин је осам година провео у Гулагу, а после ослобођења је постао дисидент и борац за људска права. У тренутку када је добио Нобелову награду у СССР-у је већ обустављено објављивање његових радова.

Награду је добио „за ону моралну снагу са којом се непоколебљиво држао традиције руске књижевности“. То је још више окренуло совјетску власт против Солжењицина и његовог „антисовјетског“ деловања. Четири године касније је протеран из земље и тек тада је био у прилици да прими награду и новац који иде уз њу.

5. Јосиф Бродски (1987)

Бродски је још од детињства сањао о Нобеловој награди. Хтео је да као песник буде признат на међународномо нивоу. Осећао је клаустрофобију у Санкт Петербургу и уопште у Совјетском Савезу. Строга цензура није пропуштала његове стихове у штампу, они су се ширили само путем „самиздата“ (тј. преписивањем, прекуцавањем, фотографисањем или на неки други начин, без дозволе власти).

Он је тражио могућност да напусти земљу, и чак планирао да склопи фиктивни брак са Американком, али му је било тешко да се одлучи за тај корак. КГБ је затражио од њега да напусти земљу пре него што се сазнало за тај план. Тако је он отпутовао у САД.

У Америци је руски песник одлучио да промени језик, али његови стихови на енглеском језику нису били толико успешни. У САД је Бродски постао познат као професор историје руске књижевности и есејиста.

Његов дечачки сан се остварио 1987. када је као песник добио Нобелову награду „за свеобухватно стваралаштво прожето јасноћом мисли и поетским интензитетом“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“