Руско козаштво је необичан културни феномен. У свом најчистијем облику није ни сталеж, ни етничка група, пре би се могло рећи етносоцијална заједница која има своја обележја.
Етимологија речи „козак“ није до краја разјашњена. Према једном тумачењу у преводу са монголског она значи „чувати границу“, а козаци су заиста били војна формација, која је чувала границе Руске империје.
По другој верзији то је турска реч која значи „храбар, слободан човек“. Управо тако пише у Великој совјетској енциклопедији и с тим је тешко спорити се.
Козаци су одувек служили држави, али и били слободољубиви људи, па отуд и козачки устанци. Тако су козаци Степан Разин у седамнаестом веку и Јемељан Пугачов у осамнаестом покретали велике ратове против царске војске.
Донски, кубански, запорошки, сибирски, уралски козаци су боравили у разним деловима земље и били различитих националности, али су свеједно сви били козаци. Прва званична козачка војска настала је управо на Дону, 1570. године донски козаци добили су повељу од Ивана Грозног.
За време Грађанског рата (1918-1923) козаци су били подељени и док су једни подржавали „црвене“ бољшевике, други су били за „беле“ монархисте. Међутим, многи су били неодлучни и прелазили са једне на другу страну, што је маестрално описано у најважнијем роману Михаила Шолохова „Тихи Дон“. Склоност неких козака ка бунту искористио је и Хитлер који је привукао на своју страну неколико њихових формација за време Другог светског рата.
Козаштво се зачело како се претпоставља у кругу одбеглих сељака који су желели слободу од државе или својих газда и бремена феудалних обавеза. Зато је у козачким насељима постојао јединствен у Русији систем самоуправљања, на руском „вољница“.
Сва питања расправљана су на такозваном „козачком кругу“ где су се окупљали одрасли мушкарци и одлучивали кога ће погубити или новчано казнити, ко ће ићи у лов или риболов, а ко на стражу.
На челу самоуправе био је атаман кога су слободно бирали одрасли мушкарци. Атаман је имао велики углед, његови савети и одлуке су поштовани.
Притом његова власт није била ауторитарна. Осим тога у сваком тренутку могли су да изаберу новог атамана а и он је могао да се повуче.
Козак без коња је исто што и војник без пушке. Козак без коња је свуда сироче. Козак гладан, а коњ сит. Има се утисак да народне пословице на најбољи могући начин говоре о улози коња у животу козака. Једноставно, козак без коња, није козак.
Јахање се учило од раног детињства. Губитак верног коња оплакивао се као губитак блиског члана породице. У саставу редовне армије козаци су били у коњичким јединицама, мада су постојали и пешадијски пукови.
Оно без чега је прави козак био незамислив, поред коња је и шашка, сабља са дугим сечивом које је могло да сече и боде, благо савијена. Козак је увек носио шашку за појасом и са њом само што није спавао.
Као добра илустрација може послужити слика Иље Рјепина „Запорошки козаци пишу писмо турском султану“. Радња се одвија за време Руско-турског рата у 17. века, међутим, козаци се ни у тренуцима опуштености не одвајају од шашки које штрче на све стране. Осим тога у поменутом чувеном писму, козаци богато „часте“ султана клетвама и увредама. На слици се види како се смеју, смишљајући отровне формулације (једна од најблажих „ти си њушка свињска“).
У баратању шашком козаци су били праве акробате, а фланкирање, маестрални плес са сабљом у понечему је сличан џигитовки, само без коња.
Најбоље погледајте видео снимак.
Мода и козачки изглед и фризуре разликовали су се кроз време и од региона до региона. И док су једни на обријаној глави остављали ћубу, други су пуштали дуге зулуфе, а трећи нису бријали браде.
Међутим, за многе је заједничка била крзнена капа, папаха. У почетку је била традиционална мушка капа код народа Кавказа и средње Азије. А касније је доспела и у козачку војску. У петнаестом веку донске, јужне козаке у Русији чак су звали Черкесима, мешајући их са истоменим кавкаским народом.
Још један детаљ без кога се козак не може замислити су газири на грудима, џепчићи нашивени на кафтан, черкеску, такође традиционални козачки комад одеће. Могло би се помислити да су намењени за цигарете (управо таква пошалица постоји у совјетском филму „Кавкаска заробљеница“), међутим, џепчићи су служили за чување барута, како би се заштитио од влаге.
За многе козаке традиционални комади одеће били су и врло широке панталоне, шалваре које су се сужавале у колену. Међутим, козачка војска носила је и панталоне равног кроја и бриџ панталоне које су постале униформа Црвене армије.
У Црвеној армији за изузетну храброст награђивало се црвеним револуционарним шалварама. Упечатљива епизода у вези са тим признањем снимљена је у совјетском филму „Официри“.
„Казачок“ има много сличности са украјинским народним плесом гопаком, а међу историчарима постоје различита мишљења о томе која игра је старија. Главни елемент је играње у чучњу са избацивањем ногу, наизменично, високи скокови са шпагом у ваздуху, као и најразличитије акробације које показују козачку храброст. Касније су ови покрети пренети у совјетски морнарски плес „Јаблочко“.
„Казачок“ почиње лагано, чак нежно, да би се темпо појачавао, а плес постајао страствен.
Чујте прву симфонијску фантазију на тему казачока композитора Александра Даргомишског 1864. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
