Чувени писац посетио је Русију укупно три пута. Први пут 1914. године. Пре него што је пошао на пут аутор „Рата светова“ и „Невидљивог човека“, интензивно је сам учио језик. Тачније покушавао да га научи. По његовим речима, успео је да запамти само оне речи које је научио користећи латинично писмо. На новом језику научио је да броји до сто. После две недеље проведене у Русији Велс је написао есеј „Шта ће бити: прогноза стања после рата“ у коме је предлагао увођење руског језика у енглеске школе као трећег страног језика, уз француски и немачки.
Главна потешкоћа у његовом учењу, по мишљењу писца, налази се у ћириличном писму које је Велс доживљавао као „ирационално писање слова“. Залагао се за латиничну транскрипцију слова и објављивао руске књиге на латиници. И не само то. Јунаци у роману „Џоан и Питер“, попут самог писца, путују у Петербург и Москву. У књизи се појављују и престоница са блиставим излозима радњи и кремаљске зидине, прелазак замрзнуте реке на санкама, али и представе у МХАТ-у (Московски художествени театар).
Чувени Венецијанац у свом животу боравио је у многим земљама, укључујући и Русију. На двор Јекатерине Друге долазио је да императорки предложи да организује државну лутрију. Казанова је у Француској био њен главни руководилац и успео да добро заради на лутрији. Како би био што уверљивији одлучио је, као што је обично и чинио, да научи неколико реченица на руском. Међутим, схватио је да му ништа не иде од руке. Казанова се толико расрдио, да се уопште није устручавао у прављењу поређења. Руски језик називао је примитивним говором, жалећи се да заправо није успео да изговори ни једну реч тог „воловског језика“.
Аутор „Три мускетара“ путовао је по Русији по препоруци грофа Григорија Кушељева-Безбородко. Рута није подразумевала само Москву и Санкт Петербург. Дима старији пловио је Волгом до Астрахана, боравио на Кавказу и написао неколико књига о Русији, објављивао часопис са путописним белешкама. У Русији је провео око годину дана и полако научио језик. У својим белешкама примећивао је да „руски језик нема међуодреднице“. Констатовао је да је избор псовки подједнако разноврстан, као и стилске фигуре којима се изражава нежна љубав. Осим писања путописних бележака, Дима је превео на француски поезију Некрасова са којим се упознао у Петрограду, Вјаземског и Пушкина. У томе су му помогли дословни преводи са објашњењима писца и преводиоца Дмитрија Григоровича.
Бизмарк је у својству амбасадора Пруске у Русији провео три године. Према дипломатској служби се односио врло одговорно и сам почео да учи руски језик. У Петрограду је узимао часове језика. Једанпут недељно остављао је по страни све своје обавезе и сву пажњу посвећивао руској граматици и синтакси. Бизмарк се у почетку жалио да је носити се са врстама речи теже него ратовати против француске армије. Међутим, врло брзо успео је да чита „Племићко гнездо“ Тургењева на руском.
Притом никоме није говорио да је научио језик. Истина је откривена када је Александар Други приметио да Бизмарк пажљиво прати његов разговор са министром спољних послова Александром Горчаковом. Остајало му је само да призна. Император не само да се није наљутио на тајновитог пруског амбасадора него му је уделио комплимент за брзину којом је научио руски. Бизмарк је наставио да користи руски језик до краја своје политичке каријере. Руске речи промицале су стално у његовим писмима. Када је постао премијер чак је и напомене на званичним документима умео да пише на руском.
Француски писац је одлучио да учи руски пошто је прочитао „Историју руске државе“ Николаја Карамзина. Мериме је био полиглота и одлично говорио грчки, латински, енглески и италијански, немачки и шпански. Руски га је једноставно фасцинирао. Библиограф Сергеј Соболевски упознао је писца са Варваром, бившом дворском дамом велике кнегиње Марије Николајевне, која га је подучавала руском. Толико успешно да је почео да преводи са овог језика. Тако су се на француском појавили „Пикова дама“ и Пушкинова поезија, као и Гогољев „Ревизор“. Мериме је руски окарактерисао као „најлепши европски језик, као створен да изрази најфиније језичке нијансе“.
Математичар и писац кренео је у Русију заједно са својим пријатељем богословом Хенријем Лидоном. На путовање су кренули ради успостављања веза са руском православном црквом. Са собом су имали писма епископа Оксфордског Вилберфорса митрополиту московском и коломенском Филарету. За Керола путовање је постало задатак који је он феноменално решио. Плашили су га да је руски много тежак и има дугачке речи, а он је у дневнику записао једну од њих защищающихся и то латиничним писмом, што би у латиничној транскрипцији изгледало ни мање ни више него овако - zashtsheeshtschayjushtsheekhsya. Ипак, уз помоћ речника и приручника почео је полако да влада језиком. Прво је записивао непознате речи, а потом учио целе реченице. И поред тога што је руски говорио са речником при себи, радио је то феноменално, успевајући чак и да се цењка на вашарима.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
