Јосиф Бродски: Зашто је руском песнику одузето совјетско држављанство

Sergey Bermeniev (CC BY-SA 4.0)
Јосиф Бродски је један од највећих руских песника. Али уместо почасти и славе у Совјетском Савезу се суочио са прогоном, смештањем у лудницу и, коначно, протеривањем из земље.

Руски песник Јосиф Бродски је 4. јуна 1972. године заувек напустио своју домовину. Био је принуђен да оде, остављајући у Лењинграду родитеље који га више никад неће видети, љубав свог живота, сина и пријатеље.

Амерички издавач који је био одушевљен његовим стваралаштвом издејствовао му је место предавача на Универзитету у Мичигену. Затим је 1977. године добио америчко држављанство, а 1987. Нобелову награду за књижевност.

Чиме је Бродски толико напакостио совјетским функционерима да су га натерали да напусти земљу и остави све што је волео?

Човек кога нема

Мада би се то очекивало, Бродски уопште није био борац против совјетског режима, дисидент или русофоб. И након много година проведених у Америци осећао је само љубав и поштовање према својој Русији.

Пут Бродског је, по мишљењу многих, био пут отуђења. Како је записао Сергеј Довлатов, познати писац и Јосифов пријатељ: „Он није живео у пролетерској држави, него у манастиру сопственог духа. Није се борио против режима. Није га ни примећивао.“ Немо непротивљење није било принципијелан и свесно изграђен став, који је песник изабрао, за Бродског је овај начин мишљења и осећања био урођен. Он се присећао да му је кад је имао 10-11 година у главу дошла мисао која би могла да опише читав његов даљи животни пут: „...Марксова тврдња да 'Постојање предодређује свест' истинита је само док свест не овлада умећем отуђења; даље свест живи самостално и може како да регулише, тако и да игнорише постојање“. За совјетско уређење свест Бродског је била сувише самостална.

Са 15 година Јосиф је напустио школу и запослио се у фабрици. Касније је говорио да просто није могао да поднесе неке другове у разреду, наставнике и свуда присутне портрете Лењина, Стаљина и одвратну боју зидова. Песника је ужасавало оно на шта је свуда наилазио: не само у школи, него и на сваком другом месту, све једнако обезличено и обесмишљено. Касније песник неће много жалити што није завршио школу и што се није уписао на факултет. Важније је било то што је, према његовим признању, напуштање школе био први слободан чин у његовом животу.

Унутрашња слобода Бродског, толико страна совјетском уређењу, одразила се и у поетском језику: Јосиф никада у својим делима није критиковао совјетску власт, али је власт осећала да је он критикује. У разговору са новинарем Соломоном Волковом Бродски је овако објаснио тај феномен: „Утицај песника простире се ван граница његовог, такозваног, световног опсега. Песник мења друштво на посредан начин. Он мења његов језик, дикцију, утиче на степен самосвести друштва. Како до тога долази? Људи читају песника, и, ако је песниково дело завршено на смислен начин, оно што је он створио почиње више или мање да се таложи у људској свести.“ Језик који је власт користила Бродски је сматрао „загађеним жаргоном марксистичких трактата“, „неруским“. Отуда је потекао конфликт између власти и књижевности, при чему је прва била испуњена сумњама и предрасудама према непознатом, неразумљивом поетском језику.

Антидруштвени паразитски начин живота

Наравно, званичници су ситуацију видели на сасвим другачији начин. У листу „Вечерњи Лењинград“ 1963. године објављен је чланак „Околокњижевни трут“, у којем је аутор жестоко искритиковао Бродског: „...његови стихови представљају смесу декаденције, модернизма и најобичнијих бесмислица“ и оптужио га да не воли Отаџбину и да „кује план издаје“. Чланак се завршава позивом да се Бродски казни због паразитизма, који је тада третиран као прекршај.

Суђење Јосифу Бродском

Текст закона је појам паразитизма описивао крајње неодређено. Члан закона могао је да се примени на сваког човека који је непријатан совјетској власти. Ову могућност су власти искористиле. Бродски је осуђен и провео је годину и по дана (од пет досуђених) на принудном раду у  селу Норенскаја у Архангељској области.

Захваљујући снажној реакцији јавности на покушај власти да казни неугодног песника, ослобођен је. Подржавали су га људи како у земљи, тако и у иностранству. Крајем 1964. године, захваљујући француским и енглеским медијима, за процес над песником сазнао је цео свет. Само што Бродски после принудног рада није имао где да се врати. Било је практично немогуће уклопити га у совјетски систем. Он се, као и пре хапшења, посветио превођењу, писању стихова за децу, понекад је добијао новац за читање поезије у заинтересованим круговима.

Бродски у Архангељској области 1965.

Зато су у иностранству штампана песникова издања. У Њујорку је 1970. објављена књига „Станица у пустињи“. У њој се налазило 70 песама, неколико поема и превода. Суд и кампања подршке песнику учинили су га познатим у иностранству. Зато је почео да прима позиве из разних земаља: Израела, Италије, Чехословачке, Енглеске.

Прогонство  

Као Јеврејин Бродски је имао право на репатријацију. Истовремено власти апсолутно нису знале шта да раде с овим чудним човеком: немају због чега да га затворе, у Савез писаца не могу да га приме, као ни да му штампају стихове. У строго системској земљи Бродски је био човек ван система. Просто се није уклапао у совјетски живот, јер је постојао сам за себе, без спољне тачке ослонца. Таквог човека систем је третирао као штетног и опасног.

Бродски на аеродрому Пулково. 4. јуна 1972. заувек је напустио отаџбину.

Бродски је 1972. године позван у одељење за издавање виза, где му је предочено да би било боље да искористи позив у иностранство и напусти земљу. Бродски је ову епизоду описао овако: „Са љубазног полицијског 'ви' прешао је на 'ти'. Ево шта ћу ти рећи, Бродски. Сада ћеш попунити овај формулар, написаћеш молбу, а ми ћемо донети одлуку. А ако одбијем? – питао сам. Пуковник је узвратио: онда ће за тебе наступити чупави дани“. Бродски је пристао. Од позива у визно одељење до песниковог одласка за Беч прошле су само три недеље.

Јосиф Бродски и Сергеј Довлатов у Америци

Пропаганда је све емигранте представљала као издајнике, док је повратак у земљу за њих био готово немогућ. Бродски је отишао заувек и није могао чак ни да се види са родитељима. Они су 12 пута подносили молбу да оду да виде сина, али сваки пут су одбијени.

После њихове смрти и распада СССР-а Бродски више није желео да се врати. „ Из неколико разлога се суздржавам да то учиним“, записао је он. „Као прво, не можеш двапут загазити у исту реку. Као друго: с обзиром да сад имам овај ореол, плашим се да бих постао предмет различитих надања и позитивних осећања. А бити предмет позитивних осећања је много теже, него бити предмет мржње. Као треће: не бих желео да се нађем у ситуацији човека који живи у бољим условима од већине.“

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“