Како се појавио Руски музеј и откуд му такав назив?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Ја често и озбиљно размишљам о потреби да се у Петербургу оснује музеј руске уметности. Москва има приватну, али одличну Третјаковљеву галерију, коју ће он, како чујем, оставити граду. А ми немамо ништа“ – тако је размишљања императора Александра III описао професор Императорске академије уметности и лични царев и царичин предавач Алексеј Богољубов у својим „Белешкама морнара-уметника“. Од тих царевих размишљања проћи ће 15 година пре него што ће 1898. године бити основана установа од кључног значаја за националну културу.

Император је био страствени колекционар радова руских сликара. Већ 1894. године његова колекција је бројала скоро 600 слика. Он је у извесном смислу био љубоморан на московског предузетника и покровитеља уметности Павла Третјакова чија је галерија у Москви била веома чувена.

Двојица најпознатијих руских колекционара гајила су међусобно поштовање, али и извесну професионалну конкуренцију. Аутор књига о уметности Лев Анисов у своме раду посвећеном Третјакову наводи сцену из њиховог разговора: „У Суриковљевој сали галерије повео се разговор о ’Бољарки Морозовој’. Цар је замолио власника галерије да му уступи слику за свој музеј, а Павел Михајлович му на то одговори да она њему већ више не припада, јер поклања галерију граду (то се догодило 1892. године – прим. ред.). Тада се Александар III мало одмаче од Третјакова и дубоко му се поклони“.

„Третјаковска галерија се налазила у Москви. Москва је у то време доживљавана као стара престоница и центар словенског духа. Александру Трећем је било крајње важно да отвори музеј управо у Петербургу и да на тај начин од европске престонице направи и престоницу руске уметности“, коментарише историчарка Олга Кругљикова, доцент Санктпетербуршког државног универзитета (СПбГУ).

Детаљније о Третјаковској галерији! 

„Руски стил“ улази у моду

Као и многи Романови, Александар Александрович се разумео у уметност. Још као царевић он је свирао дувачке инструменте у сопственој музичкој групи, а када је постао монарх подржавао је развој руске опере. У младости је учио да слика код професора сликарства Николаја Тихобразова, а касније је заједно са женом Маријом Фјодоровном узимао часове код академика Богољубова. Лично је познавао многе руске сликаре, посећивао њихове вернисаже и атељее, наручивао и набављао уметничке слике, а платна из његове збирке приказивана су на највећим руским изложбама.

„Руски монарси пре Александра III – нарочито Катарина II – колекционирали су углавном европско сликарство, а он је први почео систематски да прикупља дела руских сликара и трудио се да скрене на њих пажњу европске јавности. Општа црта Александрове епохе је културна синтеза, када је у свим врстама уметности руска старина приказивана у европском маниру, или су, напротив, национални мотиви интегрисани у класичне европске форме“, истиче Олга Кругљикова.

Царска породица је подстицала деловање передвижника. Они су на реалистичан начин стварали слике по сценама из руске историје и на теме из живота руског народа, и приређивали су изложбе са циљем да житеље провинције упознају са савременим домаћим сликарством. Императору Александру се није допадао идеолошки сукоб између передвижника и представника академског правца и конкретно руководства Императорске академије уметности, па је покренуо реформу ове образовне установе. На крају се у њеном окриљу појавило Високо уметничко училиште где су многи передвижници позвани да буду предавачи. Све је то у великој мери допринело развоју националне уметности.

Детаљније о передвижницима!

Царево наслеђе

Александар III није стигао да отвори музеј јер је 1894. напрасно преминуо од последица болести, а његова велика колекција је била раштркана у различитим царским резиденцијама. Указ о оснивању музеја потписао је 1895. године цар Николај II.

„Одговарајући на душевну потребу да се воља покојног цара испуни без одлагања, сматрали смо да је добро основати посебну институцију под називом ’Руски музеј императора Александра III’“, истакнуто је у документу.

Назив музеја је говорио у прилог томе да је цар био највећи колекционар националне уметности и њен покровитељ. Таквим насловом је уједно одражена и идеолошка замисао Александра III. После револуције 1917. године царево име је уклоњено из назива музеја, али се ова установа и данас придржава Александрове концепције.

Цар Николај II је наредио да се за потребе музеја откупи Михајловски дворац од потомака императора Павла I, Николајевог прадеде. Зграда коју је 1825. године подигао италијански неимар Карло Роси реконструисана је 7. (19) марта 1898. и свечано отворена у присуству новог монарха, удовице-императорке Марије Фјодоровне и других чланова породице.

У том тренутку је Руски музеј заузимао 37 сала Михајловског дворца и оне су биле подељене на десет одељења. Данас музеју припада и корпус Бенуа, Михајловски (Инжењеријски) замак, тј. бивша резиденција императора Павла I, Мраморни дворац који је припадао потомцима императора Николаја I, као и Строгановски дворац и Летњи дворац Петра I.

У почетку је основу музејске збирке чинило 80 слика из Ермитажа, 120 из Академије уметности и 200 из Зимског, Гатчинског и Александровског дворца у Царском Селу, као и платна из приватних збирки.

Данас музеју припада више од 400.000 експоната у којима је обухваћено преко хиљаду година развоја руског сликарства, од 10. до 21. века.