10 најзначајнијих руских драмских комада
Денис Фонвизин: Малолетник (1783)
У XVIII веку „недоросљима“ (недорасли или малолетни) су се називали млади племићи који нису стекли никакво образовање (чак ни кућно). Они нису могли да се запосле у државној служби и било им је крајње тешко да се ожене. Управо такав момак по имену Митрофан живео је у породици Простакових.
Био је глуп, размажен и незахвалан. Његов отац био је слаб човек који се трудио да у свему угоди ауторитативној и злој жени. Ова је веома волела сина, штитила га од свега и притом желела да га ожени девојком Софијом с добрим миразом. Софија је, међутим, поштена и образована девојка која не жури са удајом. Тада мајка одлучује да за свог сина отме невесту...
Руска књижевност XVIII века била је препуна извештачених трагедија написаних у крајње формалном стилу, као и сентименталних драма. Фонвизин је, пак, био међу првима који је написао заиста смешну комедију, а осим тога практично разговорним језиком. Притом је, у складу са стилом класицизма XVIII века, комад веома једнозначан. Садржи поуку и јасну поделу на позитивне и негативне ликове.
Катарина II је у комаду препознала сатиру на племство и друштвено уређење, забранивши његово објављивање. Данас је део школског програма, а многу руску децу која неће да уче у шали називају „недоросљи“.
Александар Грибоједов: Невоље због памети (1824)
Радња драме одиграва се у Москви, десет година после Отаџбинског рата 1812. године. Из иностранства се кући враћа младић напредних схватања Александар Чацки. Он одлази у госте код младе заљубљене Софије са намером да од њеног оца затражи девојчину руку.
Али, испоставља се да је Софија заљубљена у другог и то не сасвим позитивног човека који се труди да се свима допадне. Напредни Чацки улази у дискусију са пријатељима девојчиног оца, представницима старог окошталог система. Осећа се неприхваћено, са свима се свађа...
Ова комедија у стиховима изазвала је праву револуцију у руској драми. Написана једноставним језиком, порушила је каноне класицизма XVIII века и постала прва реалистичка драма. До данас се комедија „Невоље због памети“ изводи у позориштима широм света.
Александар Пушкин: Борис Годунов (1825)
Једна од најтајанственијих страница руске историје је такозвано Смутно доба с почетка XVII века. Династија Рјуриковича завршена је погибијом сина Ивана Грозног царевића Фјодора Ивановича. На трон ступа Борис Годунов. Русију нападају Пољаци који подржавају самозванца Лажног Димитрија...
Пушкин нам помоћу своје имагинацији дочарава како је Лажни Димитрије у младости дошао на идеју да заузме престо који му не припада. И управо на основу замисли највећег руског песника већина Руса и данас верује да је управо Борис Годунов наредио убиство царевића Димитрија, млађег сина Ивана Грозног и јединог потенцијалног наследника који би продужио династију Рјурикович. Мада историчари о томе имају различита мишљења.
На основу ове историјске трагедије Модест Мусоргски је написао своју легендарну оперу. Комад је много пута постављен на сценама широм света, а такође екранизован.
Николај Гогољ: Ревизор (1835)
У маленом градићу представници власти огрезли у лоповлуку и корупцији очекују долазак чиновника из престонице који треба да обави ревизију, и то инкогнито. Игром случаја, они посумњају да је ревизор један ситни чиновник који се ту нашао и претрпео велики губитак на коцки.
Овај авантуриста притом не покушава да разувери градоначелника и његове потчињене у њиховој заблуди. Напротив, одлучује да искористи њихове услуге, прима мито и чак планира да се ожени градоначелниковом ћерком...
„Ревизор“ је сигурно најважнија руска комедија о корупцији, удвориштву и користољубљу, као и односу власти према обичним људима. Она је толико актуелна (и смешна) да се и данас игра у већини руских (и страних) позоришта.
Александар Островски: Олуја (1859)
Главна јунакиња Катарина живи у малом граду на Волги у крајње патријархалној трговачкој породици. Муж је према њој равнодушан и она је принуђена да се потчињава тиранији свекрве. Катарина се заљубљује у другог човека и неверна је мужу, али како није у стању да прихвати такав морални пад, баца се у Волгу и умире.
„Олуја“ је једна од првих драма које се баве проблемом потчињеног положаја жена. Комад је изазвао бурну реакцију друштва и критике. Публициста Николај Доброљубов је о њему написао познати чланак „Зрак светлости у мрачном царству“, чији је назив постао фразеологизам. Он сматра да је Катарина жртва старог упарложеног трговачког света и диви се њеној храбрости да му се супротстави. Чак и самоубиство он доживљава као херојски и једини могући излаз из тог „мрачног царства“.
Комад је изведен на сцени московског Малог театра и доживео је велики успех. До данас се сматра узорним делом руске драматургије, док се његови јунаци доживљавају као персонификација одређених људских карактера и судбина.
Антон Чехов: Галеб (1896)
Аматерски драматург Константин Трепљев у сеоском имању свог ујака поставља на сцену комад који је написао. Главну улогу поверава девојци из комшилука Нини, у коју је заљубљен. На премијери аматерске представе окупљају се пријатељи и суседи, хвале Нинину глуму, али критикују комад због претеране декаденције. То веома погађа аутора. Осим тога, Нина се заљубљује у једног од својих обожавалаца и Трепљев чак покушава себи да одузме живот.
Чехов у „Галебу“ скреће пажњу на пропаст руског племства. Ову тему ће развијати и у другим својим комадима. Према његовом мишљењу, ови људи више нису били способни да раде, могли су само да живе у сопственој фантазији и да стварају, а нису били у стању да признају да заправо немају талента. Они мешају живот и уметност, траже славу, занемарујући људске односе.
„Галеб“ су 1898. године на сцену Московског уметничког театра поставили Константин Станиславски и Владимир Немирович-Данченко. Представа је доживела велики успех.
Антон Чехов: Три сестре (1901)
Три сестре и брат живе у провинцијском градићу. Отац им је умро годину дана раније и сада размишљају о томе шта да раде са својим животима. Најстарија Олга ради као учитељица, средња Маша је несрећна у браку, док најмлађа сестра не може да нађе ни мушкарца, ни занимање које би је испунило.
Ове образоване сестре живе прилично испразне и бескорисне животе, само сањарећи и планирајући будућност која се не може остварити. Истовремено немају разумевања за брата који се оженио обичном девојком и напустио науку.
Комад практично нема заплет и сам Чехов је он њему записао: „много разговора, мало дешавања“. Поред све меланхолије и очигледне пасивности јунака, „Три сестре“ је комад који се и данас изводи у многим позориштима и редовно доживљава велики успех.
Антон Чехов: Вишњик (1904)
Аристократкиња Љубов Рањевска је у Француској потрошила сву своју имовину. Остало јој је само сеоско имање са прелепим вишњиком. Међутим, имање ће бити продато на аукцији због дугова.
Унук кметова који су служили породици Рањевске сада је богати трговац Јермолај Лопахин. Он предлаже да се земља испарцелише и да се парцеле дају у закуп, како би се на томе зарадило и исплатили дугови. Али Рањевска не жели да посече безвредни воћњак и игнорише његову идеју. Радије и даље води испразан живот, не чинећи ништа и само се жалећи на свој положај. Лопахин је затим обавештава да је купио њено имање и вишњик на аукцији. Изузетно је срећан што сад поседује земљу на којој је његов деда био роб. Комад се завршава звуцима секира које обарају дрвеће у вишњику.
Премијера „Вишњика“ одржана је у МХАТ-у. Култни редитељ Константин Станиславски овако је говорио о смислу комада: „Вишњик не доноси приходе, он у себи и својој расцветалој белини чува поезију господског живота. Такав воћњак расте и цвета ради каприца, ради задовољства размажених естета. Штета је уништити га, али то је потребно учинити, јер процес економског развоја земље то захтева.“
Максим Горки: На дну (1902)
Туробна драма о животу најнижих слојева друштва. Радња се одиграва у прихватилишту за сиромашне. Сваки лик открива своју природу. Испоставља се да свако од њих има своју специфичну и веома сложену судбину.
Прочитавши овај комад, Толстој је зачуђено питао Горког: „Зашто ви то пишете?“ Он није могао да замисли да ће публици бити занимљив комад о прихватилишту за бескућнике, где су без цензуре приказане проститутке и алкохоличари. Међутим, истинита драма је доживела велики успех на сцени Московског уметничког театра, а такође је врло брзо постављена на сцену у Немачкој.
Михаил Булгаков: Дани Турбинових (1925)
Кијев у време Грађанског рата, крајем 1918. - почетком 1919. године. У граду већ по ко зна који пут долази до смене власти, а културна племићка породица Турбинових покушава да задржи свој уобичајени начин живота, док се свет распада и наоколо влада потпуни хаос. У својој кући они примају официре белогардејског покрета, а и сам Турбин учествује у Грађанском рату на страни белогардејаца.
Овај комад Булгаков је написао по наруџбини Московског уметничког театра на основу свог романа „Бела гарда“. Заплет је у значајној мери аутобиографски. Булгаков је, наиме, живео у Кијеву за време Грађанског рата и пратио све његове перипетије, остајући до краја живота монархиста. Револуцију није прихватио, али није напустио земљу. Штампање многих његових дела, прожетих неприхватањем нове стварности и совјетске власти, било је забрањено.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу