За Карла Булу (1855-1929) кажу да је он отац руске фотографије. Он је крајем 19. века отворио један од првих фотографских атељеа у Санкт Петербургу и прославио се широм земље. На својим фотографијама је овековечио читаву епоху и направио прву уличну фотографију.
Русија, Москва, Кијевска железничка станица.
Карл БулаЗахваљујући њему данас можемо да видимо како је изгледала Царска Русија на крају свог постојања, и да посматрамо реалије које су неповратно изгубљене.
УЗБЕКИСТАН. Ташкент, 1992
Карл БулаТакви су, на пример, обични житељи Санкт Петербурга, као и друга обележја датог доба. Поред тога, он је направио мноштво портретних фотографија познатих личности, од Лава Толстоја до цара Николаја II.
Више фотографија Карла Буле погледајте овде.
Сергеј Прокудин-Горски (1863-1944) је извео праву револуцију у области фотографије.
Он је први у Русији направио фотографије у боји. Његово фотографско наслеђе је непроцењиво. Пропутовао је целу Руску империју и у боји забележио све њене знаменитости, природу и људе.
На његовим фотографијама су и древне цркве, и најновији напредни индустријски објекти, и портрети познатих личности, и сцене из свакодневице обичних људи, и још много тога.
Више фотографија Прокудина-Горског погледајте овде.
Може се рећи да је Александар Родченко (1891-1956) један од најпознатијих руских фотографа и прави револуционар у области фотографије. Много је експериментисао.
Својим малим фото-апаратом са објективом ширине 35 мм правио је фотографије из различитих углова: одозго, одоздо, и са свих страна, нудећи гледаоцима нови поглед на ствари које су уобичајене.
Фотографисао је нове совјетске реалије, као што су спортске параде, изградња Беломорско-балтичког канала, а такође нове људе тог доба, попут Владимира Мајаковског и Љиље Брик, које је овековечио на реклами за издавачку кућу „Ленгиз“.
За њега је фотографија била уметничко дело. Његов приступ овом послу заувек је променио карактеристике жанра.
Најпознатије Родченкове фотографије погледајте овде.
Јевгениј Халдеј (1917-1997) је најпознатији совјетски ратни фото-репортер који се данас сматра класиком репортажне фотографије направљене током рата.
Становници Москве слушају објаву о почетку рата, 22. јун 1941.
Јевгениј Халдеј/SputnikОн је својим фотографијама дочарао свакодневицу живота у рововима, и показао како се живело на првој линији фронта.
Посетио је северну флоту и документовао борбе на Црноморској обали. Са совјетским трупама стигао је и до Берлина, где је направио фотографију истицања Заставе Победе над Рајхстагом, која је позната целом свету.
Више фотографија Јевгенија Халдеја погледајте овде.
На фотографијама Всеволода Тарасевича (1919-1998) може се пратити читава историја СССР-а. Пуних 50 година он је снимао репортаже из разних крајева земље и портрете обичних људи, од рудара до радника колхоза.
Веволод Тарасевич. Дуел. Из серије „Московски универзитет“, 1964.
Јашин/Sputnik; Всеволод Тарасевич/SputnikТешко је замислити неки заплет или прекретницу у совјетском животу који се нису одразили у његовом раду.
Пољубац, 1966.
Всеволод Тарасевич/SputnikНа фотографијама Всеволода Тарасевича су и страхоте рата, и радости мирнодопског живота, и нова занимања, и деца, и велика градилишта, и још много тога.
Више фотографија Всеволода Тарасевича погледајте овде.
Дмитриј Балтерманц (1919-1990) је стекао светску славу захваљујући фотографијама направљеним на фронтовима Другог светског рата, током битке за Москву, Стаљинград и Крим.
Тренуци одмора, 1943.
Николај Акимов/ТАСС; Дмитриј Балтерманц/ТАССМеђутим, у Совјетском Савезу су издавачи одбијали да штампају многе његове фотографије јер су биле превише бруталне.
Совјетски партијски кругови нису имали слуха за његов нестандардни визуелни осећај, развијен у доба совјетске авангарде, али је Балтерманц зато био веома тражен у иностранству.
Он је један од ретких совјетских фотографа који је за живота признат у целом свету. Његове изложбе приређиване су у Лондону и Њујорку.
Више фотографија погледајте овде.
Владимир Лагранж (1939-2022) је детаљно приказао период совјетског „отапања“.
Он се 1959. запослио као фоторепортер у агенцији ТАСС, главној новинској агенцији СССР-а. „Отапање“ у политици довело је и до „отапања“ у уметности фотографије.
Лагранж се одрекао инсценираних и идеолошки усаглашених фотографија. Његови снимци су репортажа о реалном животу и химна свакодневици.
Фотографије Лагранжа погледајте овде.
На својим смелим рокенрол фотографијама Игор Мухин (р. 1961) величао је совјетску перестројку 1980-их и 1990-их.
Са његових фотографија гледају нас Виктор Цој, Жана Агузарова, Владимир Сорокин, Борис Гребеншчиков и друге познате личности тог доба.
Мухин је показао нову, „незваничну“ Москву, која је осетила како изгледа укус необуздане слободе.
Фотографије Георгија Пинхасова (р. 1952) високо је ценио и сам Андреј Тарковски и позвао је младог фотографа да направи репортажу о филму „Сталкер“.
Пинхасов је такође завршио Сверуски државни универзитет за кинематографију (ВГИК) и био независни фотограф са необичним погледом на свет. На његовим фотографијама обичне, свакодневне сцене, изгледају као надреална уметничка дела.
Он је 1980-их емигрирао и постао једини руски фотограф у легендарној међународној агенцији Magnum Photos. Његови радови се објављују у најугледнијим међународним публикацијама.
Сергеј Максимишин (р. 1964) је великан руске фото-журналистике. Вишеструки је добитник награда угледног такмичења World Press Photo и разних других награда за фотографију.
Сарађује са многим најугледнијим издањима, како руским тако и страним, и предаје уметност фотографије. Он је 2007. објавио књигу фотографија из различитих делова бивших совјетских република, приказавши оно што је остало од „Последње империје“, односно СССР-а.
Више фотографија погледајте овде.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу